slika baner 5f.png

7 (седам)

User Rating:  / 7
PoorBest 

7 (седам)

Седела сам на часу математике покушавајући да избегнем убоде углова од 45 степени. Троуглови никада нису били моји омиљени облици. Имала сам проблема са цртањем правих линија и троуглови су били мој највећи страх. Ја сам, у ствари, студент историје уметности. Видите, ја немам никаквог разлога да будем на овом месту и учим о једнокраким троугловима док заправо цртам седмице по папиру јер оне највише личе на троуглове од свих бројева које знам.

Овде ме је довео мириш чоколадне торте. Kада сам била девојчица са две кикице моја мама је правила огромну чоколадну торту коју сам волела више па,од маме. Тај исти мирис сам осетила у глави док сам гледала њега како улази у учионицу. Желела сам да одсечем парче тог дечка који мирише на моју чоколадну торту лењиром којим покушавам да нацртам проклети троугао. Села сам тачно иза њега и удисала. Осећам чоколаду, дефинитивно исту ону из продавнице у улици у којој сам одрасла. У главу улази и мириш вина. Очи се шире и крв ме пече. Kао зависница нагињем тело ближе да осетим само мало јаче. Пијано ударам главом од сто, сваким ударцем све млађа и млађа, док нисам опет девојчица са две кикице коју мајка љуби у чело остављајући за собом траг истог оног вина као смрад дечка у учионици за математику. Тешко је дисати када је ваздух пун успомена.

У мојој глави је, редом у сликама, пројурио цео мој живот. Све за тачно седам секунди.

Један. Чоколадна торта са мирисом једине среће коју сам осетила као дете.

Два. Смрад вина који мути све лоше ствари које су ми се икада десиле.

Три. Дечко из учионице има исту шару на мајици као тепих у дневном боравку на коме сам виђала маму како спава пијана у седам ујутру када кренем у школу.

Четири. Исте шаре као тепих у дневном боравку на коме је мама мене налазила како плачем у седам ујутру.

Пет и шест. Све оно што сам „заборавила’’ о мом оцу.

И седам. Седам чаша вина за моју маму, сваком чашом корак даље од мене. Те кораке је правила и трезна, али лакше је кривити вино за њене смотане одлуке и немогућност да буде мајка.

Овај дечко,испред мене у клупи, је лутка којом приказујем свој (не)живот и нажалост њега кривим за налете чудних потиснутих слика. Свака слика је огледало које држим прекривено ћебетом јер ако се погледам у њега видећу себе и сетићу се да сам жива.

Због овога не волим математику! Облици и бројеви те збуне довољно да помислиш да причају причу твог живота, а у ствари је решење баш неки прост број, као седмица. И даље ме нису избацили са предавања јер не виде да сам одустала од троуглова и да цртам седмице и не знају да не дишем ваздух већ неке друге гасове који нису са ове планете већ са оне на којој сам одрасла.

Гледам линију живота на свом длану и баш као прави математичар покушавам да израчунам раздаљину од тренутка када сам нисам знала ко сам до тренутка када сам заборавила ко сам. Одговор је наравно веома лак. Седам. Kао седам година од како живим неживот. Седам година како је моја мајка умрла на оном тепиху у дневном боравку са флашом вина у руци. Седам, као седам патуљака који осликавају сваког дечка који ме је икада назвао Снежана због белог лица не знајући да сам бледа јер нисам заиста жива. И седам, као број корака које треба да направим да бих побегла са своје мале планете, из свог малог града, да бих кришом долазила на часове математике који ме сећају на ту планету са које сам побегла.  

Катарина Иванишевић

.