User Rating:  / 2
PoorBest 

Како наставити са животом када неког или нечег више нема?

„Кад види да је потиштен, учитељ каже ратнику: „Ти ниси онакав као што изгледаш у часовима туге. Ти си много више од тога.“ „Док су многи отишли – из разлога које никада нећемо докучити – ти си и даље овде. Зашто је Бог узео тако изузетне особе, а тебе оставио?“ „ У овом тренутку, милиони особа већ су одустали. Не секирају се, не плачу, не раде више ништа, само чекају да време прође. Изгубиле су способност да пружају отпор.“

„Ти си међутим, тужан. То само доказује да је твоја душа још увек жива.“

Пауло Коељо,
„Приручник за ратника светлости“

Стрес, губици, несреће и догађаји који руше равнотежу свакодневнице део су живота свих нас. Упркос томе – Живот може бити леп! или „Живот је леп - La vita e bella“ (ital.), баш као и назив филма у којем је на најбољи начин приказано како преживети и живети када је све около изгубљено. Јунаку овог филма је помогао: хумор! Свом сину је представио живот у логору као део игре у којој је крајњи циљ освојити тенк. Иако је то само филм, са креативним сценаристом и мудрим режисерем, има много људи који користе хумор и игру како би у своју животну драму унели елементе комедије. Удовице које су пролазиле кроз процес туговања након губитка супруга и при томе у свом сећању оставиле простора за заједничка путовања, веселе тренутке, поруке или доживљаје брже су се опорављале.

"Живот је као вожња бицикла. Да бисте одржали равнотежу морате да наставите са кретањем."
Алберт Ајнштајн

Хумор је само једна од одлика „резилијентних“ , односно „отпорних“ људи. Начин на који се користе социјални ресурси и подршка је други.

У најтежим периодима неки људи имају тенденцију да се повлаче, осамљују и прекидају контакте, што може бити кобно за њихов процес опоравка. Лек је комуницирати, препознати, тражити и узимати подршку од оних људи и на оним местима који ће вам помоћи да останете у животу. Осећај идентитета или како видимо себе је трећи. Особе које када доживе губитак немају осећај да су део себе негде изгубиле, сматрају се резилијентима. Њихов идентитет и то како виде себе остаје целовит. Нежност, срдачност, племенитост, пажљивост и обазривост остају на истом месту, без обзира што је место њиховог „власника“ неком траумом или губитком промењено. Упркос губитку, резилијентне особе не губе себе. „Управљање“ емоцијама помоћу мисли је четврти. Од помоћи неће бити мисли у којима се стално окривљујете или окривљујете друге, као ни оне у којима ћете повећавати „терор“ доживљеног. Поновним враћањем на доживљено и непрестаним размишљањем о њему, бићете попут „мотора који шлајфује“. Уместо тога, тај догађај можете поредити са неким ранијим лошим догађајима, па можете закључити, да и нисте тако лоше овог пута прошли. Тражење и проналажење смисла у губитку помаже у сагледавању губитка и његовом лакшем прихватању. Прихватање и сагледавање доживљеног често је избегнуто или потиснуто. Идентификација са сопственим искуством је најбоља самоподршка. То значи, да ако прихватите то ко сте и како сте у овом моменту, прихватате и да растете и развијате се!

Рећи себи: „ ја сам уплашен, збуњен, тужан, заљубљен, изгубљен, добитник, преварен исл. и то је моје тренутно искуство“ није само истина, него је и нова животна енергија. На крају, не заборавите да узмете психолошки „тиме-оут“ - дозвољено је! и да се уз сећање на неке пријатније и лепше животне догађаје, вредности и приче одморите и ревитализујете од стреса и његових последица.

мр Сандра Пашћан, гешталт психотерапеут
текст преузет са сајта http://emocionalnainteligencija.blogspot.com 

{fastsocialshare}