slika baner 5f.png
User Rating:  / 0
PoorBest 

Немој ме узети ако ме једнога дана мислиш напустити!

Да ли је заиста човек тако бездушно и безосећајно биће, који свога до тада најбољег пријатеља осуђује на полагану али сигурну смрт? Неки ће рећи да су им бар овако дали прилику да се сами снађу или да их неко други удоми. Стотине паса и мачака, до тада равноправних чланова породице, остају без свога дома. Већина њих заврши свој живот под точковима аутомобила или у азилу у којима их чека смрт ињекцијом. Врло мали број напуштених паса и мачака пронађе нови дом.

Животиње нису ничије играчке. Крајње је неодговорно и неозбиљно набавити љубимца па га напустити када вам досади да га свакодневно изводите у шетњу, храните и водите ветеринару. Свака животиња која улази у нови дом је индивидуа, биће са својим особинама и потребама, а не играчка нити повремена забава, јер је слатка или занимљива због свог физичког изгледа. Оно најосновније што би сватко требао реално узети у обзир пре набавке животиње је:

• да ли имате уопште могућности за нешто такво, јер псима треба пуно кретања како би остали здрави,
• како стојите са слободним временом, тј. имате ли времена одвести вашег пса у шетњу како би обавио нужду?
• да ли имате довољно финансијских средстава како бисте бринули о њему: хранили га, водили га ветеринару,
• имате ли довољно љубави за њега, јер животиње су осјећајна бића, ако то до сада нисте приметили.

Животиње често купују као поклоне за рођендане и празнике при чему се не води рачуна да ли је дете или одрасла особа која добија животињу спремна за њу преузети дугогодишњу одговорност или ће је одбацити након што јој досади. Већина људи притом не размишља о томе како су узгој и трговина животињама повезани са огромном патњом и смрћу животиња, не само оних које се продају, већ и оних које чекају на удомљење. Када људи купују животињу, одузимају напуштеним животињама у склоништима шансу за удомљавањем. Како би се стало томе на крај и лице окрутности заменило лицем самилости и разумевања, сви ми морамо постати свесни чињенице да животиње нису играчке, да је набављање животиње једнако одговоран корак као и оснивање породице, јер су животиње осећајна бића која ће нас кад их једном удомимо гледати као родитеља и пријатеља.

Ако имате пса - прочитајте ову причу...

Ако сте имали пса - прочитајте ову причу...

Ако желите имати пса - прочитајте ову причу...

Кад сам била штене, забављала сам те својим триковима и засмејавала те. Звао си ме својим дететом и упркос бескрајним парима ижваканих ципела и неколико уништених јастука, постала сам твој најбољи пријатељ. Кад год сам била злочеста, претио си ми прстом и питао си ме 'Како си могла?' - али онда си одустао од своје строгоће и окренуо ме на леђа те чешкао мој стомачић. Моје разарање куће трајало је нешто дуже него што се очекивало, јер си ти био страшно запослен, али на томе смо радили заједно. Сећам се ноћи кад смо се мазили у кревету, кад сам слушала све твоје исповести и тајне снове, а ја сам веровала да живот не може бити савршенији него што јесте. Ишли смо у дугачке шетње и трчали по парку, возили се аутом, ишли на сладолед (ја сам добијала само корнет јер је 'сладолед штетан за псе', како си ти то рекао), лешкарила сам бескрајно дуго на сунцу, чекајући крај дана и тренутак кад ћеш доћи кући. Полако, почео си све више времена посвећивати своме послу и каријери, а највише времена си проводио тражећи свог људског партнера. Ја сам стрпљиво чекала, тешила те сваки пут када ти је срце било сломљено и када си се разочарао, никада нисам приговарала твојим лошим одлукама, скакала сам од радости кад си долазио кући или када си се заљубио. Она, сада твоја жена, није била 'љубитељ паса' - ипак сам је срдачно примила у наш дом, покушала јој показати да је волим и слушала сам је. Била сам сретна јер си и ти био сретан. Онда су дошле људске бебе и ја сам с тобом делила твоје усхићење. Била сам очарана њиховом роза бојом, њиховим мирисом и желела сам се бринути за њих попут мајке. Једино сте се ти и она бојали да ћу их повредити, тако да сам већину времена проводила у другој соби или у кућици за псе.

Ох, како сам их желела волети, постала сам 'заточеник љубави'.

Како су одрастали, ја сам постајала њихов пријатељ. Држали су се за моје крзно и подизали се на климавим ногама, гурали своје прсте у моје око, истраживали моје уши и љубили ме у нос. Волела сам све на њима као и њихов додир, јер је твој додир постао тако редак - и дала бих свој живот да их одбраним, ако треба.

Ушуњала бих се у њихове кревете и слушала њихове бриге и тајне снове, а заједно бисмо ишчекивали звук твог аута како се паркира у дворишту. Некада, када би те људи питали имаш ли пса, вадио би моју слику из новчаника и причао приче о мени. Ових задњих пар година, твој одговор би био потврдан, након чега би настојао променити тему. Од „твог пса“ постала сам „само пас“, а ти си ми замерао сав новац који се трошио на мене. Сада имаш прилику за нови посао у другоме граду и ти и они ћете се преселити у стан у којему није дозвољено држање кућних љубимаца. Донео си праву одлуку за себе и своју „породицу“, али некада сам и ја била та твоја породица. Била сам узбуђена кад смо кренули аутом, али узбуђење је спласнуло кад смо дошли до азила за животиње. Заударало је на псе и мачке, на страх и безнађе. Испунио си све обрасце и рекао „знам да ћете јој пронаћи диван дом“. Направили су гримасу и упутили ти болан поглед. Они разумеју какве су шансе за средовечног пса, чак и онога с папирима. Морао си отргнути огрлицу из руку свог сина, док је он викнуо „Немој тата! Молим те, немој им дати да одведу мог пса!“ А ја сам била забринута за њега, мислила сам какву је поуку од тебе извукао о пријатељству и верности, о љубави и одговорности и о поштовању према свему што је живо. Потапшао си ме по глави за растанак, избегавајући ме погледати у очи, те пристојно одбио понети са собом огрлицу и поводац. Имао си рок који си морао испоштовати на послу, а сада сам ја добила рок. Након што си отишао, две љубазне госпође рекле су да си вероватно месецима знао да ћеш се преселити, али ниси учинио ништа да ми пронађеш други дом. Клмале су главом у неверици и питале се „Како је могао?“ У азилу нам пружају онолико нежности и пажње колико им допуштају њихове обвезе. Наравно, хране нас редовно, али ја сам већ одавно изгубила апетит. У почетку, кад год је неко прошао поред мог кавеза, ја сам потрчала напред, у нади да си то ти - да си се предомислио - да је ово све само ружан сан... или сам се надала да ће неко доћи, неко коме је стало, неко ко ће ме спасти. Када сам схватила да се не могу такмичити са живахношћу штенаца који су, несвесни своје судбине, пленили свачију пажњу, повукла сам се у дно кавеза и чекала. Чула сам њене кораке док је долазила по мене на крају дана и каскала сам дуж ходника за њом до издвојене собе. Задивљујуће тихе собе.

Ставила ме на сто, почешкала по ушима и рекла да се не бринем. Срце ми је снажно тукло у ишчекивању онога што ће доћи, али обузео ме и осећај олакшања. Заточенику љубави истекли су дани. Како је то у мојој природи, више сам се бринула за њу. Терет који носи претежак је за њу, то сам знала једнако као што сам знала сваку твоју промену расположења. Нежно је ставила подвез око моје предње ноге док јој је суза клизила низ образ. Полизала сам јој руку онако како сам тебе обично тешила пре неколико година. Стручно је ставила иглу у моју вену. Кад сам осетила убод и хладну течност која је текла кроз моје тело, поспано сам легла, погледала у њезине нежне очи и прошаптала 'Како можеш?' Можда зато што разуме мој псећи говор, рекла ми је „Опрости“. Загрлила ме је и жустро објаснила да је њезин посао побринути се да одем на боље место, где ме нико неће игнорисати и злостављати или напустити и где нећу бити препуштена самој себи - место љубави и светла, толико различито од овог земаљског. И са последњом снагом, покушала сам јој објаснити да моје „Како можеш?“ није било упућено њој. Мислила сам на тебе, свог Вољеног Газду! На тебе ћу мислити и чекати те заувек. Желим да ти и други у твом животу наставе показивати оволико оданости.

Написао Џим Вилис, 2001.

Драги моји другари, немојте никада напустити свог вољеног љубимца ма колико вам било тешко са њим, јер верујте ми када вам кажем да долазе бољи дани... Свако одрастање има своје фазе, па тако и њихово! Овако нехумано понашање наших суграђана само говори какви су људи и какво је време дошло! Ако понекад сретнете неко недужно и напуштено биће помозите му тако што ћете га нахранити, а уколико сте у могућности да му заиста помогнете, удомите га или се барем распитајте да ли га неко жели! То се зове ЉУБАВ!  

.

 
 

Водич кроз свакодневицу категорије

.

 
 

 

 

 

 Водич кроз свакодневицу

Како одабрати факултет