slika baner 5f.png
User Rating:  / 0
PoorBest 

Исповест једног студента

Не можемо осетити ни разумети носталгију и љубав према нашем родном граду док не одемо у већи, непознати град, док не пробамо и не упознамо се са нечим новим. Нисам био тога ни свестан, а онда, судбина ме је одвела далеко. Не причам о километрима, већ о мислима и осећањима. Размишљам “сада си сам свој човек и тежиш да оствариш све своје циљеве и снове.”

Држи те жеља и страх да не одлуташ неким путем који ниси ни замислио. О њему су ти само причали. Хиљаду упозорења да не кренеш тамо негде, у непознатом правцу. Путем који има крај, са којег не можеш тако лако побећи. Сваки почетак носи са собом пуно падова и уздизања. А ја не могу речима да опишем овај осећај када сам, сам свој човек. Најлепши, како многи кажу студентски живот.

Завршио сам Медицинску школу “Др Андра Јовановић’’ у Шапцу. На крају сам морао даље да наставим школовање. Глума или дефектологија? Нисам могао да се одлучим, па сам отишао на оба пријемна испита. Невероватна искуства и познанства за само два дана. На глуми нисам прошао, али и не жалим. Било је предивно учествовати и пробати нешто ново. Можда бих поново покушао. Никад се не зна. Уписао сам Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију у Београду, смер Дефектологија, модул, превенција и третман поремећаја понашања. Нас има укупно 160 студената. Пријемни се састојао из полагања биологије , психологије и социологије. Није ми било тешко јер сам се спремао и имао уз знање и велику жељу да то буде моје будуће занимање. Прошао сам и онда остао сам међу непознатим људима и науком. Скоро сви на факултету нису свесни док не пођу шта је тачно њихово занимање и чиме ће се бавити скоро цео живот. Али, опет, не кајем се. Желим ово. Доста смо научили од професора који су давали примере из своје праксе и рада са децом ометеном у развоју, децом са посебним потребама и децом са поремећајем у понашању. Све оно што смо имали на папиру, у књигама, није ништа наспрам онога што смо доживели у пракси. Већ у првом семестру обисшли смо шест установа. Видели разне недостатке, поремећаје, слепе и глуве особе.

Једна од важних а можда и најважнија ствар коју сам научио за ово кратко време је да треба да схватимо колико смо ми заправо срећни. Ништа ме од тога није уплашило. Нисам ни помислио да ја ово не могу. Јавила ми се још већа жеља да дам све од себе и покушам да смислим што више начина да рехабилитујем и хабилитујем ову децу. Желим да им помогнем да се социјализују, а што је најважније од свега да едукујем друге о томе. Потребно је да сви научимо како да живимо са њима. Тада ће и њима и нама бити лакше. Хуманост је велика врлина. Треба да схватимо да смо сви једнаки . Они могу све што можемо и ми, оно што не могу , само ми можемо учинити да они успеју. Потребна нам је воља , жеља и стрпљење.

На крају бих желео овај текст да завршим једном причом коју сам запамтио са једног предавања и коју врло радо препричавам. Родитељи дечака који није имао руке су решили да њихово дете крене у вртић са осталим вршњацима. Међутим, од толико вртића само један је то разумео. Недељама пре првог дана када је тај дечак требало да крене у вртић, две васпитачице су причале деци причу о лептирима сваки дан. У тој причи налазио се један лептир без крила. Училе су децу да не треба да га осуђују, да је потребно да прихвате и да му помогну јер и он је лептир као и сви остали. Kада је дошао дан да дечак крене у тај вртић, ушао је у велику групу деце. А они су га сви препознали и рекли васпитачицама: “Стигао је наш лептир без крила!” Врло радо му помажу и укључују га у игру. Заједно се боре за боље сутра, што свима препоручујем.

Никола Ђукић  

.

 
 

Водич кроз свакодневицу категорије

.

 
 

 

 

 

 Водич кроз свакодневицу

Како одабрати факултет