User Rating:  / 0
PoorBest 

Петар II Петровић Његош, пустињак цетињски (1813-1851)

Скоро два века помињемо име Петра Петровића Његоша. Скоро два века с поносом говоримо његове стихове. Онда дочекамо 2013. годину, када би то требало да чинимо најгласније, а ми заћутимо. Проћутимо. Прећутимо. Тако речито ућутимо смишљајући како да оправдамо своју неосетљивост (можда и незнање!) према једном од најзначајнијих јубилеја у културној историји наше земље. Драги Књигождери, и сада ћемо да проговоримо, гласно, речито, с поносом. Лепо звуче стихови овог великана писане речи, посебно када их хорски изговарају млади људи, када инспирацију за своје цртеже, слике, приче и песме проналазе у „Лучи микрокозма“, „Горском вијенцу“, „Лажном цару Шћепану Малом“. А ко је, заправо, био Петар Петровић Његош?

Раде Томов Петровић рођен је 1. новембра 1813. године на Његушима, овећем насељу на падинама Ловћена, где је и провео рано детињство живећи као и остала сеоска младеж. Његошев отац, Томо Марков Петровић, брат владике Петра I, био је за ондашње прилике веома имућан сељак. Није се често уплитао у јавни живот Црне Горе иако је био брат владичин. Доживео је дубоку старост и надживео сва три своја сина. Његошева мајка Ивана била је из познате породице Пророковића, „здрава, добра, проста жена, која гледа у сина као у сунце“. Његош је имао два брата и две сестре, али је још као мали волео самоћу. Заносили су га широки видици и терали на размишљање. Његуше и родитељски дом Раде је напустио већ у једанаестој години живота и дошао у један цетињски манастир код свог стрица владике Петра I.

У време ђаковања Рада Томовог, у манастиру је учило десет ђака из разних крајева Црне Горе који су се припремали да постану свештеници. Живели су у манастиру, помагали калуђерима и старом владици, али су се више забављали него што су учили „проводећи живот у народном весељу и састанцима, у скакању, трчању, бацању камена с рамена“. Владика Петар запажао је природну обдареност Његошеву, али се, заузет народним пословима и већ стар, није могао посветити образовању свог синовца иако га је нешто и сам поучавао. Често је говорио за Његоша: „Ово дијете, ако не умре, мора бити одличан јунак – паметан човјек“. Слао га је код неколико учитеља, али је најјачи утисак на младог Рада оставио српски песник Сима Милутиновић Сарајлија.

Петар I није био срећне руке при избору свог наследника – један синовац му је умро, а други је послат у Русију на школовање (његово понашање показало је да није био прави избор јер се одрекао владичанске столице на Цетињу и постао коњички официр). Тада је владика одредио Рада Томовог за свог наследника и, плашећи се да и њега не засени раскошан живот руске младежи, одлучио да његово васпитање повери Сарајлији. Не може се рећи да је Сима Милутиновић Његоша учио само поезији. Човек који је био народни секретар, који је утицао на остарелог Петра I и имао удела у управљању народним пословима у Црној Гори, сигурно је младог Рада упућивао и у државне послове. Милутиновићево поучавање Његоша није имало карактер редовне наставе и колико год су његове лекције биле несређене, Његош је од њега много научио. Симина школа није имала означеног часа и места. Као Платон, он је својим ученицима говорио шетајући по зеленим ливадама. Неретко је у десет минута говорио о грчким боговима, о сејању кромпира и о Хајдук Вељку.

Mитрополит Петар I преминуо је 18. октобра 1830. године. У складу са његовом тестаментарном жељом, изреченом тог дана, за „намјесника митрополита црногорског“ проглашен је Раде Томов и огрнут мантијом преминулог стрица. „А ја на моје мјесто насљедником, управитељем и чуватељем од свега мојега и Церковнога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова Петровића, у којега се надам да ће бити чојек од посла и од разума, коликоје преблагиј Отац Небесних благоволио подарити, и којега Богу и Цару нашему и свему Народу Церногорскоме и Бергскоме за вијека препоручавам свијем сердцем и свом душом.“ (из тестамента Петра I). Уз велике почасти, Петар I сахрањен је 20. октобра. Два дана касније, Рада је закалуђерио архимандрит манастира Врањине. Кроз неколико месеци произведен је у чин архимандрита. Тиме Раде постаје нови верски и незванични световни црногорски владар. У писму Јеремији Гагићу, 30. октобра 1830. године, Његош пише: „Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благодјејом. Прво, што сам се лишио милости благодјетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столп вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које ми је говорио на умрли час. Упитам га: ’Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад?’ А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: ’Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије.’“

Младом Његошу првих месеци у владању помажу отац Томо, ујак - капетан Лазар Пророковић, као и неколико отреситијих главара. Крајем године и почетком следеће, Његош се налази на удару противника, предвођених гувернадуром Радонићем, који је и раније покушавао да ограничи световну власт породице Петровић.

На народној скупштини одржаној 17. новембра, укида се гувернадурство, а Вуколај Радонић лишава службе и гувернадурског чина. Његошевој опозицији придружује се и Сима Милутиновић, његов некадашњи учитељ, који се, по Његошевим речима, „с неком дружином био ухватио да ће, помоћу аустријског новца, мутит Црногорце“. Са Цетиња су одмах пошли главари да га протерају из Црне Горе, али је на време утекао. У писмима из оног времена Његош се не устручава да о Милутиновићу и оштрију реч каже, али се уздржавао да лично иступа против свог бившег учитеља.

У манастиру Врањина, 31. јануара 1831. године, рашко-призренски архиепископ производи Његоша у архимандрита и том приликом су му име „преиначили на Петар“. До тада се, у својим раним писмима, потписивао са „Радивој“. Савременици су га звали „Раде Владика“ или „Владика Раде“. Са „Његош“ се у писмима потписује од 1835. године. Тај додатак имену („Његош“) узео је од стрица, Петра I, који га је понекад додавао имену, а према имену свог племена и завичаја (Његуши).

Након смрти стрица, Раде се за помоћ у управљању Црном Гором обратио двојици Црногораца који су живели у Петрограду - Матеји Вучићевићу (црногорском поверенику у Русији) и његовом ујаку Ивану Вукотићу (подофициру у руској војсци). Њих двојица су у Црну Гору стигла у септембру и на збору који је Његош сазвао доносе се одлуке о успостављању органа власти, „управленија народњег“. На челу управе је владика и он влада у договору са Сенатом који чини 16 сенатора (из редова племенских главара). Сенат има улогу владе и врховног суда. Извршну власт чинила је гвардија, чији су припадници ималу улогу данашње полиције и путујућих судија који су решавали мање спорове. Овим одлукама укинута је дугогодишња традиција да Црном Гором управља владика са гувернадуром. За првог председника Сената изабран је Иван Вукотић, а за потпредседника Матеја Вучићевић. Седиште Сената било је на Цетињу, а гвардије у Ријеци Црнојевића. Суђењима Сената присуствовао је и Његош, осим када је доношена смртна казна. Касније је државна администрација проширена капетанима и перјаницима (неком врстом владикине гарде), а на границама земље и пандурима.

Поред свих проблема са којима се Његош сусретао, околни Турци су затражили да им се покори цела Црна Гора. У писму Мехмеду Решид-паши, 17. јула 1832. године, он пише: „Јошт кад је царство српско на Пољу Косову пало и невољно под иго турско дошло, од онога доба до данас Црна Гора непресјечно је како своју независност тако и своју вјеру сачувала и крв своју пролијевала само ради слободе, независимости и своје вјере, нити се икад икому хоћела покорити, знајући она добро почитовати шта је то слобода и предвиђајући каква би то невоља била туђима робовима бити. [...] Што ли нас сада зовете да се Вама предамо и рајом турском постанемо, не видимо нимало да право на то имате, јер како ће тако наједанпут туђијема поданицима постати Црногорци, који су више од 400 годинах свагда мужествено непријатеље од себе одбијали, а само да слободу и независимост у овијема безплоднијема и пустијем кршевима сачувају и да слободно по закону своме жертвоприношенија могу совршивати и господу Богу приносити, који ће свагда држати страну праведнијех и њима на помоћи бити. Што ли нам пак сада пријетите да ћете на нас силну војску послати и нас све истријебити, то само је у руци свемогућега Бога, који управља судбом човјечијом и, колико се год Ви уздате на своју силу, толико се и ми уздамо на божију, која нас је за толико вријеме бранила да нас неће ни сада оставити. [...] И ако Ви на нас нападнете, ми ћемо принуђени бити бранити нашу слободу и независимост, коју су и наши прађедови бранили и млоги жртвом постали. Тако исто и ми сви јединодушно пролићемо нашу посљедњу капљу крви за вјеру, слободу и независимост, и да знате добро да Црногорци ради су сви до посљедњега погребсти себе под развалинама својијех кућах и со тијем оставити потомству свједочанство гробовијех крстах да су пострадали за вјеру и отечество неголи потпасти под иго туђега ропства. И то Вам јављамо да ово није први пут да се Подгоричани и Црногорци бију него може бити стоти, а све за то што Подгоричани на тврду Божју вјеру невино сијеку Црногорце“.

Његош је у годинама које су следиле имао много проблема и трпео је увреде због наплаћивања пореза („харача“, како су га злурадо звали неки Црногорци). Чак су подигнуте и две буне због тога. Често је морао лично да одлази у народ да га умирује и убеђује у неопходност плаћања пореза.

На народном збору одржаном 23. маја 1833. године одлучено је да Његош пође у Русију како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. За свог заменика именовао је Ивана Вукотића, а том приликом потврђен је и законик „Закони отачаства“, који је саставио Вукотић. У Петроград стиже 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, бива рукоположен за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода. Његоша, током те посете Петрограду, примају митрополит петроградски, министар спољних послова и оберпрокурор светога Синода Нечајев. Први пут се као „владика црногорски“ потписује у писму Вуку Стефановићу Караџићу из Петрограда, 23. августа.

Након нешто више од месец дана боравка у Петрограду, враћа се у Црну Гору. На Цетиње стиже 30. новембра, као први црногорски владика посвећен у Русији. У једанаест сандука спакованих, на Цетиње доноси неколико стотина књига за потребе Цркве и школе, а и за себе лично – укључујући „Правила поетике“ и Хомерове спевове. У писму Вуку Стефановићу Караџићу из Петрограда између осталог је написао: „Имадем и Хомера на руском језику Гњедићем преведена. Српски је Хомер у народној поезији ко ју хоће разумјети и коме је српскост мила; а ко неће, залуд му сва добра качества праве поезије у народним пјесмама, у којима и налазе.“ Током тог путовања, Његош, за 3000 рубаља, набавља штампарију која је на Цетиње, спакована у 47 сандука, донета почетком јануара 1834. године. Из Русије Његош са собом доводи штампара Михаила Петрова, након чије смрти је Његош књиге поново штампао ван Црне Горе. Штампарија је престала да постоји 1852. године када су њена слова преливена у зрна за пушке. Године 1834. на Цетињу почиње са радом прва основна школа за тридесетак ученика, са неком врстом интерната.

{fastsocialshare}