slika baner 3f.png
User Rating:  / 0
PoorBest 

Петар II Петровић Његош, пустињак цетињски (1813-1851) - други део

Његош 1834. године објављује на Цетињу прву збирку песама „Пустињак цетински“, одштампану у цетињској штампарији. Исте године објављује другу збирку „Лијек јарости турске“.

У фебруару 1837. године Његош креће по други пут у Русију да би тражио помоћ за Црну Гору и да би се оправдао од клевета својих противника, пре свега бивших црногорских сенатора Ивана Вукотића и Матеја Вучићевића. Међутим, због сплеткарења Његошеве опозиције, руски посланик у Бечу одлагао му је издавање пасоша за Русију. Тај боравак у Бечу Његош је искористио за друге послове са аустријском администрацијом, укључујући питање разграничења између Црне Горе и Аустрије. На путу за Петроград, Његош је поново задржан у Пскову и био примљен у Петрограду од стране руског цара тек 24. маја, када се цар уверио да су оптужбе на рачун Његоша потпуно неосноване. Позитивној промени руског расположења највише је допринео руски конзул у Дубровнику Јеремија Гагић, који је знао да је Његошева владавина правична и поштена иако понекад строга. Тако су се замерке Његошеве опозиције свеле на његов приватни живот - да се влада као световњак и да се више бави ловом и песништвом него владарским и владичанским пословима, као и да често одлази у Боку, где се удвара дамама и игра карте. У писму Петру Маринковићу и сам Његош каже: „Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније“. Руси су прешли преко тих оптужби и не само да је Његош одбацио нападе противника, него је успео и да издејствује повећање годишње помоћи Русије са једне на девет хиљада червоњеца у злату. Ту помоћ користиће за куповину хране, финансирање државне администрације, као и изградњу зграда, путева, млинова, школа. Из Петрограда ка Црној Гори креће 31. маја. Након овога, Његош више није морао да се бори против претензија на власт и напада Радонића, Вукотића и њихових присталица.

Током пролећа и лета 1838. године, у близини старог манастира на Цетињу, подигнут је нови, опремљен дворац са двадесет пет одељења, са високим зидом и кулама, који је касније назван Биљарда, по билијарском столу који је 1839. године донет за једну од сала. У једном његовом делу биле су просторије за Сенат, у другом је становао владика, а у приземљу су становали перјаници. Дворац је био луксузно и модерно опремљен, али су његове просторије биле влажне. Његош, оптерећен многим бригама и пословима, већ средином године жалио се да га „поболијева нога“, а неколико година касније патио је од реуматизма.

Поред свих проблема и послова које је имао као владар, Његош је утеху и спас проналазио у писању и читању. Друштво љубитеља историје и старине бира га за свог члана 20. јануара 1842. године, а Друштво србске словесности у Београду за свог почасног члана 11. јуна исте године. Његош 1845. године завршава рад на „Огледалу српском“, а исте године је написао „Лучу микрокозма“, религиозно-филозофски спев о настанку света. Књигу је Његош посветио свом некадашњем учитељу, Сими Милутиновићу. „Луча микрокозма“ штампана је у Београду исте године. Већ наредне године, Његош завршава писање „Горског вијенца“, рефлексивно-херојске поеме о обрачуну Црногораца са потурицама. По неким историјским анализама тај обрачун није се никада догодио. „Горски вијенац“ је штампан у Бечу 1847. године. Његош потом пише „Лажног цара Шћепана Малог“, углавном на основу архивске грађе из Венеције. Рукопис је штампан 1851. у Загребу, а објављен је у Трсту. На корицама књиге, као место издања, писало је Југославија.

Његош 1848. године почиње да развија планове о ослобођењу околних територија од турске власти. Његови поверљиви људи обилазе крајеве од Неретве на западу, до Вишеграда на северу и Пећи на истоку. Његош преговара са околним турским владарима побуњеним против централне султанове власти. Средином априла код Његоша долази Матија Бан, поверљиви изасланик Александра Карађорђевића и српске владе, чији је план био ослобођење Српства и стварање Југославије, заједничке државе Срба, Хрвата и Бугара, у којој би Његош био духовни поглавар у Пећи, а српски кнез световни поглавар у Призрену. Бан овај план излаже Његошу и доноси му, као финансијску подршку, 1000 дуката. Његош прихвата план, али сматра да најпре треба ослободити и ујединити оне најугроженије - Србе под турском влашћу. Планови укључују обезбеђивање црногорских граница, а затим излазак око седам хиљада црногорских ратника на околне територије. Штампарија је са Цетиња требало да буде пренета у Дубровник, где би Матија Бан издавао један политички лист. Међутим, крајем 1848. године, Његош увиђа да се ти планови и његове жеље не остварују.

У међувремену, Његош одлучује да учи турски и грчки језик и трага за потребним књигама. У то време, он говори и пише на руском и француском језику, а служи се италијанским и немачким. У другој половини 1849. године, жали се да га је „кашаљ спопао“ и појављују се први знаци туберкулозе: кашаљ и слабљење. Од тада, његово здравље добро је само у кратким периодима. Пати од „запуштене назебе, кашља, кијавице и реуматизма“.

Почетком пролећа 1850. године бива обустављен план побуне хришћана у Херцеговини, Босни, Албанији, коју би предводила Црна Гора, а помагала Србија. О тренутку када је ту одлуку власти у Србији саопштио Његошу, Матија Бан је записао: „Вратим се у Далмацију рањеним срцем, па отидем Владици. И за њега је та вијест била као гром. Гледао ме најприје укочено, па се спустио у наслоњачу и покрио лице рукама, па срдит устао и хитно корачајући по биљардној сали говорио све што му је на уста долазило. Наједанпут стаде преда ме и рече ми одрешито: 'Знаш ли шта је? Херцеговина, Босна и Црна Гора с Албанијом у нашој су руци, сад их већ можемо запалити кад год хоћемо; бацимо ватру, па Србија, хтјела не хтјела, мора за нама поћи.... За дипломатске [проблеме] не марим, а војничких се не бојим чим сам у споразумљу од албанске стране са Биб Додом, а од херцеговачке са везиром Сточевићем. Ту ћемо имати око 30000 пушака, додајте мојих 15000 најмање, а 5000 из Далмације, па располажемо снагом од 50000 људи, и то каквих људи! Помислите што би се с толиком и таквом војском могло учинити, још сви хришћани чекају на наш миг, па и они да устану!“ Матија Бан ипак успева да убеди Његоша да би, без помоћи Србије у оружју и средствима, рат био унапред изгубљен. Његош је био разочаран неспремношћу јужнословенских народа да се боре за слободу и уједињење и што није „неки напредак у цијеломе народу нашем видио“. Матији Бану је једном прилоком рекао: „Сјети ме се гдјекод кад ме већ не буде и нека потомство бар дозна за наше намере, кад му дјела не могах оставити“.

Увиђајући да му је здравље све лошије, 20. маја 1850. године, током боравка у Прчњу, пише свој тестамент. „За насљедника мојега остављам Данила, Станкова сина а мојега синовца. Њему остављам владичество како је од старине узакоњено у Црну Гору. Истоме Данилу свеколико моје и движимо и недвижимо што имам у Црну Гору остављам, а препоручујем мојему брату Перу да Данила у свачему како својега сина наставља доклен се Данил учини способан народом управљати“. Тестамент даје на чување Јеремији Гагићу, руском конзулу у Дубровнику, свом дугогодишњем пријатељу и заштитнику.

„У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмртноме лику и вјечито блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима.“ (писмо Петру Маринковићу, 10. августа 1850)

Половином 1850. године, Његоша на Његушима самоуки брат лечи народним лековима, медом, маслом, млеком и кајмаком и њему се стање накратко поправља. Одлазио је и у Беч и у Италију ради лечења. У Црну Гору се враћа без наде да ће бити излечен. Када је, примичући се Котору, са палубе брода угледао врх Ловћена, подигао је капу и рекао: „Нећемо се више нигда раставити!“ Умро је од туберкулозе 19. октобра 1851. године, у 10 сати ујутро, на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве“.

Сахрана на Ловћену је одложена због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, и Његош је 21. октобра 1851. године привремено сахрањен на Цетињу, у манастиру, уз гроб његовог стрица Петра. Тек 26. августа 1855. године свечано су Његошеви посмртни остаци пренети на Ловћен. Том приликом, послушавши жељу Његошевог оца, кнез Данило нареди да се отвори Његошев ковчег (упркос томе што се по канонима не може откривати тело док не протекне седам година од смрти) надајући се да ће Његошево тело наћи целокупно, као што је било тело Петра I. Међутим, од Његошевог тела беше читава остала само десна рука.

Током Првог светског рата аустријске снаге су из Бококоторског залива бомбардовалe капелу на Ловћену. Касније, када је Црна Гора већ била окупирана, окупационе снаге ексхумирале су Његошеве кости и пренеле их на Цетиње, августа 1916. године, са намером да се на месту Његошеве капеле изгради споменик у знак аустријског освајања Ловћена. Та намера, ипак, није остварена.

Обнављање Његошеве капеле завршено је 10. септембра 1925. године, а освећена је два дана касније. Све што је остало од старе узидано је у обновљену капелу, истог облика, величине и унутрашњости као стара. Његошеве кости враћене су на Ловћен 21. септембра 1925. године. Ковчег са Његошевим костима у обновљену капелу, заједно са митрополитом црногорско-приморским, епископима и члановима владе, унео је краљ Александар Карађорђевић, унук српског кнеза Александра Карађорђевића и црногорског краља Николе Петровића Његоша. Током Другог светског рата, у априлу 1942. године, Његошеву капелу оштетила је италијанска војска, али причињена штета није била велика.

Послератна црногорска власт донела је 1952. године одлуку да се на месту Његошеве капеле сагради маузолеј према нацртима вајара Ивана Мештровића. Планови за измештање капеле и изградњу маузолеја настављени су и после Мештровићеве смрти 1962. године. Упркос гласовима који су говорили да треба поштовати Његошев завет (да буде сахрањен у црквици коју је подигао), ловћенска капела је порушена до темеља крајем шездесетих година и од 1974. године на њеном месту стоји маузолеј.

{fastsocialshare}

.

 
 

Времеплов категорије

.