slika baner 3f.png
User Rating:  / 1
PoorBest 

О историји плача

Једна од ствари које упадају у очи модерном човеку при сусрету са гестовима и свакодневним покретима јесу сузе. Јака осећања и сузе били су уобичајени током средњег века и у приватним околностима и у вези са раним јавним свечаностима верског или профаног карактера. Тада су плакали и мушкарци и жене и моћни и немоћни. У то време је било допустиво да чак и један велики краљ, ратник може да заплаче (Карло Велики пао је уз свог преминулог братанца, грлио његово тело, а напослетку је изгубио и свест; када се повратио, чупао је косу, кидао одећу и понављао да не жели више да живи; око њега је у том тренутку стајала војска од 100.000 људи под оружјем и сви су били дирнути краљевом искреном тугом).

Јасно је да су људи током раног средњег века веома ценили јака, спонтана и отворена осећања, у старијим временима се тежило оплемењивању њихових видова. Сузе су биле лепе и поучне. Немати дар за плач била је велика мана. Не бити у стању да лијеш сузе могло се смтрати и директном ометеношћу. На пример, сматрало се да се вештице могу открити тако што нису у стању да плачу. Способност за снажна осећања човека је чинила човеком, без обзира на пол.

У XVI и XVII веку изрази осећања настављају да буду јаки и јавни. То је било време када је плач био један не баш неважан део политичке културе. На састанцима шведског сабора у то доба, сваки час су се чули гласан плач, јауци и јадиковке. Мужевни ратници, на пример, који сматрају да су били жртве неке неподношљиве увреде, љутито би трчали унаоколо и плакали, после чега би изјурили на врата да би, након тога, пали на неком од тадашњих бојних попришта. Сузе су, дакле, биле опште добро, и то без обзира на положај и пол. У XVII веку су се различити сентиментални ставови појачавали (у раном бароку љубавна поезија је била јасно интелектуална по својој природи, али се развој кретао ка више чистој осећајности која се може наслутити и у другим уметностима, на пример сликарству). И током следећег столећа било је потпуно дозвољено плакати јавно, за време неке велике свечаности, гласног читања осећајног сентименталног романа и тако даље.

Можемо поставити питање како да схватимо те вечите сузе? Сасвим је јасно да је ту реч о сасвим другачијој нарави од наше. Европски човек, како је то лепо приметио Петер Енглунд, још није био утеран у чврсти гвоздени кавез цивилизовања. Његово савлађивање је онолико неразвијено колико му је ћуд сложена, јер мири тако јаке супротности. Не смемо на основу ових тврдњи донети закључак да је тај човек био детињастији или неразвијенији од нас, само је њихова рационалност била потпуно другачија. Тај плач вероватно није био само последица тога што су ти људи били осећајно уздржанији, спутанији од нас. То је, вероватно, у великој мери било повезано и с тиме да је граница између јавног и приватног тада била сасвим другачија. Када би се неко разболео, увек су се око кревета тискале гомиле посматрача. Од тога се није могло побећи, ако је то уопште неко желео. Модеран приватни живот још није био настао. ‘Цмиздрење’ је у рано модерно доба било класно питање. Током тог времена се развила фина осећајност, у којој су сузе пуштане током гласног читања неког доброг романа и биле су доказ поседовања праве племенитости духа.

Промена се догађа током XIX века. Плач се приватизује и феминизира. Додуше, и раније је постојала разлика између мушких и женских суза. Мушкарци пате више активно; њихова силна туга је израз њихове мушкости и разликује их од лелека и јадиковања жена. Може се назрети и током раног модерног доба извесна полна разлика. Мушке сузе су сматране вреднијим од женских. Плач мушкараца је помпезнији; они најчешће ‘шмрцају’ у вези с великим јавним представама као што су позоришне. Насупрот томе, женске сузе се радо повезују са ситним, свакодневним тривијалностима. Различите су и скале плача два пола.

Почетком XIX века смисао суза мења се из основе. Оне постају приватан знак, а плач истовремено нестаје из јавног живота. И јаки ефекти се повлаче пред једним новим типом осећања, сетном меланхолијом. Осећања се преусмеравају од бучних, усмерених ка споља, ка више интровертним. Људи се умотавају у мрачну кабаницу осаме и почињу, као Бајрон, да лију своје сузе у тишини.

Кодови који управљају осећајним животом и његовим изразима почињу да се мењају. Разлике између полова расту. Плач почиње да бива нешто посебно женско, толико женско да су понеки одсуство суза код једне жене видели и као знак хомосексуалности. Сузе временом постају нешто што не пристоји мушкарцима. Оне су му могле бити дозвољене само у одређеним случајевима, на пример, када мушкарац изгуби неког блиског и драгог. Мушкарац новог доба, уредни грађанин, до пуцања је пун уздаха кад се помену идеје о уздржаности и строгој самоконтроли; имати јаку контролу над сопственим осећањима постаје подједнако важно колико и контрола сопственог рачуна у банци. Пре свега, током друге половине XIX века, може се видети ретко јак напад на сваку ослобођену осећајност, која се презриво означава као јефтина сентименталност – напад који се наставио и у нашем времену. Плач је нешто помало смешно, што припада само женама и претерано заштићеној деци. А сузе, женске сузе, преокрећу се у још један аргумент против жена.

Правило је да човек не показује јавно своја најјача осећања. У старој Европи су постојали добро развијени кодови који су помагали људима да савладају све те необичне и не баш мало потресне доживљаје – рођење, љубав, смрт – кодове које смо сада изгубили. Када би неко из прошлости могао да види нас данас, зацело би сматрао да делујемо као људи без осећања. Јер оно што је чудно, није то што су они толико плакали, већ то што ми не плачемо.

.

 
 

Времеплов категорије

.