slika baner 4f.png
User Rating:  / 2
PoorBest 

О историји страха

У XVI и XVII веку је владала атмосфера сталног страха и зато их називају „столећима ужаса“. Преиндустријско друштво и начин мишљења који је преовладавао у то време учинили су да су људи често реаговали с узнемиреношћу пред свим што је било ново. Свет који се налазио изван њиховог видокруга посматран је с неповерењем. Велика претња је стизала из природе која никад није престајала да испуњава страхом малог и слабог човека суоченог са бесконачношћу дивљине. Највећи страх код људи изазивао је океан, јер је европска култура дуго била везана уз чврсто тло и људи су се невољно отискивали на море. Иза мора су се, по њиховом мишљењу, налазили нови, опасни светови, једино познати преко казивања о дивовима, киклопима и сподобама с псећим главама. И путници су били посматрани с извесним неповерењем које је лако прелазило у ужас, јер су их видели као носиоце зла, од зараза и јереси до чудних сексуалних навика.

Олује и грмљавина, звезде, помрачина и ноћ такође су били узроци страха. Дрхтало се и пред разним птицама и животињама, стварним (као што су вукови и слепи мишеви) или сасвим измишљеним (као што су морска чудовишта са бодљама, огромним очима и црвеним зеницама). Људи су стрепели и да ће се срести с неким од натприродних бића или да ће чути неземаљске гласове.

Страх владара био је, по правилу, искрен и није био никаква представа замишљена да превари народ. Народ и власт делили су страх од рата и глади. Господу су мучиле властите море – бојали су се побуна, револта и преврата. У очима богаташа претила је опасност да се народ претвори у опаку масу. Међутим, горњи слојеви становништва ипак су се највише плашили смака света. Расположење узнемирености је подгревало непрекидно ширење гласина. У преиндустријском друштву дуго нису постојали организовани путеви за ширење вести. Људи су углавном после службе у цркви добијали делиће информација, али је већина стизала у виду гласина и оговарања. Побунама је скоро увек претходило жустро ширење гласина, а исто важи и за нападе хистерије око вештица. Разне мање или више маштовите приче често су биле окидач нужан да се напета ситуација распрсне у лавину љутих оптужби, бацање камења и громогласне позиве на проливање крви. Власти су немир и напетости који су се јављали у друштву могле на тај начин да усмере на разне дежурне кривце, а кривци су били они који су одскакали на било који начин – јеретици, муслимани, Јевреји, вештице и други.

За све представнике власти је одувек било важно да поседују ту моћ над страхом. Предмодерне елите су користиле своје право да именују страх како би народ дисциплиновале. У модерном добу се контрола над страхом користи, пре свега, за политичку мобилизацију. Нацизам је можда најбољи пример тога јер је успео да сједини прастари мотив (као страх од страног изрода Јевреја) са савременим страхом од привредног слома.

Један од најранијих примера страха је из четрдесетих година осамнаестог века, када су лекари преувеличали страх од могућности да неко буде сахрањен жив. Временом је Европа постала опседнута – почело се одуговлачити са сахранама колико се могло. У Немачкој је крајем XVIII века саграђен низ такозваних репозиторија; ту су разни сумњиви случајеви ређани један крај другог са цедуљама, сви са звончићима везаним око руку.

Временом се објекат страха мењао. Људи су се некада плашили природе, а сада се бојимо за природу и уместо тога се ужасавамо људи. Претња, дакле, не долази толико од природе колико од самог човека. Ужас је, осим тога, некада често добијао опипљиве видове: вукодлаци, тролови, вилењаци, итд. Људима су била доступна и разна правила да савладају те опасности (на пример, да одбију вампире белим луком и авети капима сумпора).

Садашњи страх је знатно тежи за анализу јер је ретко везан за свакодневни живот и зато не погађа људе увек лично. Страх се данас радо повезује са претњама глобалне природе – уништавањем животне средине, атомским ратом, ратом уопште. Савремени страх је, дакле, неодређен и нејасан. Можемо се слободно упитати нема ли то можда везе са тиме да је лекар преузео улогу ширења страха коју је некада имао свештеник. Данас, очување тела добија ону улогу коју је некада имало очување душе (модеран човек, као што је познaто, нема душу, само психу). Свештеник је плашио људе сликајући све претње њиховом блаженству, али је истовремено нудио и разрешење од тога ужаса – ако би човек уредно поштовао све прописе, гарантовано му је спасење душе у оностраном свету који га чека (а, као што се зна, нико није могао да провери да ли је то истина). У поређењу са свештеником, један лекар је прилично беспомоћан. Пропадање људског тела можда се може одгодити, али се не може спасти. Модеран страх од смрти је зато трајно и у суштини неизлечиво стање. Страх који нас и данас мори последица је дугог историјског процеса који је учинио да се страх претопи у самоприсилу. Када је настала модерна Европа, догодио се и прелаз из културе саздане на казни у културу саздану на стиду. Модеран човек најчешће има осећање гриже савести са којом је усађен немир кога се ми више никада нећемо сасвим ослободити.

.

 
 

Времеплов категорије

.