User Rating:  / 1
PoorBest 

Занимање: ДВОРСКИ СЛИКАР

У доба препорода уметности, на почетку XV века, италијански владари водили су подједнаку борбу на политичком и културном пољу. Такмичили су се у раскошном украшавању својих градова и дворова, а око себе окупљали сликаре, вајаре, песнике... На уметнике се није више гледало као на обичне занатлије, већ се истицало да су Божији изабраници, као и владари, и зато су временом постали пожељно друштво на дворовима. Својом урођеном отменошћу, уметници су доприносили „вишем стилу“ дворског живота. Лепо понашање постало је део свакодневице: на гозбама се више није јело прстима, није се пљувало на под, нос се није брисао руком. Процват уметности у то време је био толики да су сви остали догађаји готово заборављени (јавна погубљења, насиље, заразне болести).

Управо тада су се уобличавале две потпуно супротне врсте уметника: светски човек (Леонардо да Винчи) и усамљени геније (Микеланђело). Пошто је својим талентом одушевио Лоренца Медичија, Микеланђело је још као дечак примљен на његов двор, где је добио засебну собу, место за трпезаријским столом, а учио је уметност, науку и књижевност. Имао је исте услове као Лоренцови синови и потпуно другачије него код куће где су му, због племенитог порекла, грдњом и батинама бранили да црта јер то није било довољно отмено. Свестан свог талента и веома поносан, Микеланђело је често својим друговима упућивао критике које су неретко прелазиле у ругање и зато га је једном друг толико јако ударио да му је поломио нос. Временом је Микеланђело постајао све ћудљивији, сукобљавао се са меценама и све је мање полагао на свој изглед. Посебну нетрпељивост показивао је према Леонарду, кога је на улици називао незналицом. Видевши га једном обученог у ружичасто одело и окруженог пријатељима, подсмехнуо му се рекавши: „Краљевић са свитом!“, а Леонардо му је љубазно одговорио да краљевић увек сретне просјака.

Као већ изграђен мајстор, Леонардо је примљен у службу код миланског војводе Лодовика Сфорце. Наочит и отмен, одлично се сналазио у високом друштву. На двору је, поред сликања, имао бројне обавезе – украшавао је одаје, смишљао дворске костиме, правио посластице од латица цвећа... У посебним приликама, и по војводиној жељи, певао је и свирао на лири од сребра, коју је сам направио у облику главе коња, што до тада није било виђено.

Велики освајач Карло V, желећи да буде цар целог света, успео је у XVI веку да узме слободу многим земљама, али не и једном човеку. Чувени сликар Тицијан није волео да буде заробљен у „златном кавезу“, па је пристајао само да буде почасни гост на царевом двору. Дуго се с чуђењем препричавало како је охоли Карло подигао четкицу коју је уметник испустио. Тицијан је уживао у свим тим почастима и био је понос Венеције. Пред крај живота више нико није морао да му додаје четкицу пошто је сликао само прстима. Млади Тицијан никада никоме није ласкао и сви су били очарани портретима које им је он урадио. На пример, ружњикави Филип II послао је своју слику енглеској краљици Марији Тјудор као просидбену понуду, с посебним нагласком да се одмакне и да је тако посматра. Да ли се она мало више удаљила или не, тек - младожења јој се веома допао.

Да би успели да заврше бројне наруџбине, сликари су често запошљавали помоћнике и од својих атељеа правили радионице. Пример најбоље организованог сликарског заната пружио је Рубенс. Када је урадио скицу, платно је предавао помоћницима – једни су радили пејзаж, други воће и цвеће, трећи животиње. Слика се на крају увек враћала мајстору пошто је захтевао да лице, пут и завршне потезе уради сам. Док је сликао, уживао је да му читају књиге, и то најчешће на латинском, једном од седам језика које је знао. Због својих способности, био је цењен не само у сликарству, већ и у дипломатији. Као поверљив изасланик радио је на многим дворовима. Тако је стекао титулу витеза.

Рубенсов утицај на друге уметнике био је велики и нарочито видљив код Ван Дајка, који је, уместо гојазних лепотица, сликао младо и лепо друштво, салонске каваљере и кицоше одевене у свилу и сатен. Привлачан, васпитан и отмен, он се савршено уклапао у окружење. Трошио је новац на жене, коцку и богату трпезу, а када је сарадња са двором прекинута, доживео је велику кризу. Причало се да је у силној жељи за богатством почео да се бави алхемијом покушавајући да направи злато.

И Веласкез је дуго био дворски сликар. Радио је на двору шпанског краља Филипа IV. Пошто су на двору живеле и дворске луде и кепеци, рађени су и њихови портрети. Својим истанчаним осећањем, Веласкез открива да ови људи, који богатим доносе радост, у души носе тугу. Зато и не чуди што се за краља Филипа IV тврдило да се у животу никада није насмејао. Када је потписан уговор о миру између Француске и Шпаније, уједно је и заказана веридба између француског краља Луја XIV и шпанске принцезе Марије Терезије. Луј XIV је био немилосрдан - тражио мираз од 500.000 златника и да би се та непријатност прикрила, требало је направити праву свечаност. Веласкез је све узео у своје руке, па и испраћај невесте до границе, али га је припрема венчања толико исцрпела, да се на повратку у Мадрид разболео и умро.

За Веласкеза, иначе племићког порекла, живот на двору није био велика промена, али за Франсиска Гоју, који је младост провео на улици, свакако јесте. После бројних љубавних авантура, двобоја и туча из којих је једва извукао живу главу, он се нашао међу краљевском породицом. Гоја је пред крај живота оглувео, а од двадесеторо деце, надживео га је само један син.

Сва дела дворских сликара остала су као сведочанства једног времена. Како бисмо иначе знали како је изгледао „крволочни женскарош“ Хенри VIII или славни Наполеон. Сви они су запошљавали дворске сликаре јер им је уметност помагала да покажу моћ. Зато су морали стрпљиво да позирају приликом израде портрета, најчешће милом, али и силом (нестрпљивог Наполеона на то је приволела жена држећи га чврсто у крилу).

Сликајући владаре, дворски сликари су урадили нешто и за себе – насликали су своју бесмртност и вечну славу...