slika baner 3f.png
User Rating:  / 7
PoorBest 

Живот у Србији у XIX веку

Исхрана

Начин исхране и припремање јела одраз су услова живота. Свакодневна исхрана током XIX века зависила је од начина привређивања и материјалних могућности становништва. На исхрану су утицали и многобројни постови током године. Јеловник је био састављен од једноставних, скромних, али здравих јела. Целокупна брига о исхрани породице била је на жени. Због свакодневних обавеза, жене на селу нису имале времена да се посвете припремању сложенијих оброка тако да су сналажљивост и умешност у кувању долазили до изражаја код жена у варошима.

Проја је била главна храна. Месили су је од кукурузног брашна и воде и пекли у црепуљи на огњишту, а касније у хлебним пећима. Кад није било кукуруза, користили су и друге житарице. Пшенични хлеб се и на селу и у вароши јео само за празнике. Хлебом се заклињало, а за хлеб су везане и многе празноверице. И поврће је имало важну улогу у исхрани. Највише су кували пасуљ, сочиво, боб, купус и боранију. Поврће се кувало у води, уз обавезно додавање црног и белог лука, паприке, соли и масти. Понекад се додавало и месо, најчешће овчетина. Месо се иначе ретко јело, углавном недељом и у време празника и породичних славља. Омиљена храна био је бели смок, односно млеко и млечни производи, као и јаја. Зачини (посебно црни лук и паприка) били су омиљени код нашег становништва (свака сељачка кућа била је окићена венцем од лука и паприка) и у великим количинама су додавани јелима, али су, уз проју, често били и једина храна.

Разне врсте воћа, посебно јабуке, крушке, шљиве, биле су здрава допуна дневном оброку, али и главна посластица. Воће се много јело, и свеже и сушено. Ракија се пила пре јела, а само у свечаним приликама се пило вино. На селу су постојала два главна оброка – ручак и вечера. Једино лети, када је било највише посла, постојала је и ужина, и то најчешће сир, кисело млеко и хлеб.

Највећи број варошана хранио се слично као народ на селу. Међутим, у варошима су се могле купити намирнице које наши сељаци нису производили и које су им биле непознате. Тако су се на пијацама и дућанима могли купити лимун, поморанџе, бадеми и чоколада. Како су у варошима у Србији живели представници различитих етничких група, и сам начин исхране био је одраз прожимања различитих култура и традиција. У Београду је, на пример, свака етничка група имала своје месаре, а знало се и које је становништво вешто у припремању одређених специјалитета – тако су Турци били одлични посластичари, Пречани изврсни пекари, Јевреји су производили алкохол...

Начин живота у варошима омогућавао је и правилан распоред оброка. Јело се три пута дневно. Ручак је био главни оброк, изузев код занатлија који су ретко напуштали радњу тако да је вечера њима била најобилнији оброк. У варошима су постепено настале промене и у хигијенским навикама, а то се, пре свега, односило на прање руку и посуђа и употребу салвета, као и на начин сервирања хране.

„Што се тиче праве српске кухиње, није тешко заволети је. Пре јела се обично пије шљивовица или комовица, из малих чаша. Као предјело се износе сир и кајмак, што је сасвим пријатно кад није зачињено црним луком. Бели лук није непознат у Србији, али се умерено употребљава. Црни лук, међутим, који се обично сервира као пресан, представља напаст српске кухиње. Кајмак, као и многа друга српска јела, турског је порекла. Још једно омиљено предјело је ‘српски кавијар’, који се прави од ситно исецкане зелене паприке, па се додају бибер, уље и сирће. Скоро сталан увод у српске оброке је чорба, густа течност, која засити и напоји гладног човека. По имену и саставу она је турска заоставштина, турска реч чорбаџи, која је првобитно означавала дечака који носи тањире са супом, касније је означавала сваког оног који снабдева чорбом, а нарочито гостионичара. (...) Још једно омиљено јело, исто тако примљено од Турака, јесте ђувеч. Печено пиле се такође често служи, али се увек раније исече у ситну парчад, а служи се млако, са пуно сока. Кад Србин уђе у ресторан да поручи лак обед, скоро увек затражи ћулбастију, која је танко и често жилаво парче меса, јако масно и са много пресног лука. Турски ћевапи, четвртаста парчад меса сервирани на дрвеним ражњевима и са много лука, такође се често једу. Најбоље домаће јело је пита од спанаћа. Још једно јело је припремљено са исто тако великом вештином – гибаница, једна врста омлета са сиром и кајмаком... Сви се оброци завршавају турском кафом и воћем, нарочито дињама или лубеницама, којих има у изобиљу преко лета. Кад у Србији одете у посету, одмах се доноси слатко. У сиромашнијим кућама, служе се коцке шећера и вода...“ (Хербет Вивијен „Србија, рај сиромашног човека“)

Александра Вулетић

.

 
 

Времеплов категорије

.