User Rating:  / 0
PoorBest 

Шетајући шабачким улицама...

Јанко Веселиновић

Јанко Веселиновић се родио 1. маја 1862. године. Пошто је завршио четири разреда Гимназије у Шапцу, уписан је у Учитељску школу. И поред веома строгог оца и професора, није успео да стекне високо образовање, али је годинама радио као сеоски учитељ и тако је имао прилику да се упозна и сроди са народним животом.

Јанко Веселиновић је три пута боравио у Шапцу: први пут од 1874. до 1878. године као ученик Гимназије, други пут два месеца почетком 1888. године као учитељ и трећи пут од октобра 1890. године до августа 1893. године, када је највећи део времена провео без сталног занимања, а онда као уредник политичког листа „Радикалац“ и као учитељ.

Веселиновићеве прве приповетке уредништва тадашњих часописа оштро су критиковала. У то време, почетком 1886. године, у Шапцу је излазио „Шабачки гласник“, први лист у нашем граду, који је, с мањим прекидима, излазио све до Другог светског рата. Уређивао га је Андрија Славуј, дугогодишњи секретар Шабачке општине, који је од уштеђевине купио једну пресу и нешто слова и отворио прву штампарију у Шапцу. Плашећи се да не прође на исти начин као са уредницима других часописа, незапослени учитељ Јанко Веселиновић збуњено је ушао у штампарију и предао рукопис. Истог дана је добио повољан одговор и био пријатно изненађен ласкавом оценом професора Владе Јовановића, који је уживао углед познатог песника. Славуј је затражио да Јанко донесе и остале своје приповетке.

У мају 1886. године у подлистку „Шабачког гласника“ изашла је прва Веселиновићева приповетка „На прелу“. Славуј је одржао обећање и није потписао писца који се први пут појавио пред јавношћу. Том приликом Јанко Веселиновић је записао: „Она слова играху пред мојим очима. Ја сам их само гледао, али нисам читао. Она не представљаху мени мртва слова, него беху један део моје душе, мога живота...“. У току те године „Шабачки гласник“ је објавио следеће Веселиновићеве приповетке: „На прелу“, „Одбегла“, „Све због дуката“, „Код самртника“, „Мали Стојан“, „Кумова клетва“... У октобру 1886. године све оне су објављене у збирци „Слике из сеоског живота“, са тиражом од хиљаду примерака. Половина од зараде припала је аутору, а половина издавачу да би покрио трошкове штампања. Видевши да је Веселиновић у материјалној невољи, Славуј му је дао три дуката на име награде.

У току 1888. године у „Шабачком гласнику“ су објављене још четири приповетке: „Преслава“, „Луда Велинка“, „Сироче“, „Заклетва“. Исте године штампано је друго издање збирке „Слике из сеоског живота“.

Када је Лаза К. Лазаревић прочитао прве бројеве „Шабачког гласника“ и у њему непотписане Веселиновићеве приповетке, одушевљено је изјавио да је непознати аутор „најбољи писац из народа“.

Крајем фебруара 1888. године Веселиновић је по други пут боравио у Шапцу јер је премештен за учитеља четвртог разреда мушке школе на Камичку. Међутим, ни тамо не остаје дуго – после само два месеца премештен је у Коцељеву због свог „радикалисања“. После толико селидби очекивало се да ће Веселиновић постати лојалан грађанин, онакав учитељ каквог су прижељкивали властодршци, али догодило се сасвим супротно. Он је још отвореније наставио своју политичку делатност и ускоро је по први пут био ухапшен. Новембра 1888. године „стављен је под кривичну истрагу и у притвор због напада на среску власт при избору повереника и у шабачком затвору, у коме није пуштао пера из руку, провео до половине децембра, када је пуштен“. У затвору је написао приповетке „Сироче“ и „Заклетва“, које су објављене у „Шабачком гласнику“, у коме је била пракса да сваки писац исправља свој рад. Власник листа, Андрија Славуј, послао је шегрта у затвор да Веселиновићу преда рукопис за коректуру. Када је угледао младића, писац је био пресрећан. Одломио је парче затворске проје, намазао га кајмаком и протурио дечку кроз прозор, а онда је у затворској соби скоро читав сат исправљао свој рукопис. Други пут је Јанко Веселиновић био у шабачком затвору због мањка у општинској каси (био је председник Општине Коцељева). За ову незгоду везана је анегдота по којој је Јанко Веселиновић обећао да ће надокнадити мањак кад „прода Бећино брдо“ (општинско имање у Шапцу). Одмах су Шапчани то прихватили, а стигло је и до наших дана, као знак датог обећања без правог покрића, пре свега, у шаљивом тону.

Када је крајем 1890. године смењен с дужности председника Општине Коцељева, Веселиновић је остао без службе и сталних средстава за живот. Дошао је у Шабац, где је остао до 1893. године и то је био његов најдужи, без прекида, боравак у овом граду. У том периоду бавио се новинарством, књижевним и учитељским радом. У статусу госта и станара највише је био у кући Јоце Јовановића, богатог трговца и добротвора, у Поцерској улици број 16. Укључио се и у политички живот и ускоро је постао уредник локалног политичког листа „Радикалац“. Тада по први пут почиње да се потписује као књижевник. Како су материјална средства нередовно притицала, Веселиновић се обратио молбом Министарству просвете и већ исте године је постављен за учитеља у Шапцу.

За време боравка у Шапцу Јанко Веселиновић је много времена проводио у кафанама у друштву људи који су волели пиће, песму, весеље, шалу. Познавао је све шабачке кафане, радо свраћао у сваку, али се највише задржавао „Код кума Ане“, познате и под називом „Пивница“, која се налазила у Господар Јевремовој улици 7-9 (преко пута Окружног суда), чија је власница била млада и лепа кафеџијка. У тој кафани су гости уживали не само у лепоти Аниној и јелима од роткве и киселог купуса, већ и у песми и весељу које је често трајало до касно у ноћ. Сваки пут када би дошао у кафану код лепе Ане, Јанко Веселиновић би се завалио у столици, певао, пио и лумповао „као прави мачвански бећар“. Остали би седели око њега и уживали, јер када он заседне, не одлази се кући до зоре. Ако он којим случајем не дође у кафану, онда се цело друштво рано разиђе.

Дуговао је свим кафеџијама и када су му једном приликом дошли пријатељи, није знао где да их одведе. После дужег колебања, отишао је са њима у кафану „Девет дирека“, код Панте Цинцарина, коме је дуговао преко 70 гроша. Неколико минута нико није прилазио столу да их послужи, јер је Панта пребројавао дневни пазар, а дечак је чистио кафану. Тек када је Веселиновић отпевао једну песму, Панта је наредио дечаку да из подрума донесе најбоље вино и остао са њима до зоре. Пило се, певало, лумповало. Све је ишло на Пантин рачун. Испраћајући у зору госте, неиспаван и пијан, кафеџија је избрисао све пишчеве дугове.

Почетком августа 1893. године Јанко Веселиновић је напустио Шабац и учитељску службу и отишао у Београд. Оставио је иза себе село, паланку и службу за коју никада није био везан и укључио се у боемски круг књижевника. Време је пролазило, а Јанко Веселиновић је прерано улудо истрошио своју снагу пијући у кафанама. Умро је 1905. године од туберкулозе.

Шабачко позорште се једно време звало по овом великану писане речи, као и многобројне аматерске позоришне дружине (неке су чак у називу имале „Ђидо“). Данас име Јанка Веселиновића поносно носе основна школа и улица.