slika baner 5f.png
User Rating:  / 0
PoorBest 

Необичне судбине генија: Александар Сергејевич Пушкин

Пословица каже: „Сто људи, сто ћуди“. Колико год нас повезивале заједничке потребе, жеље, стрепње, толико се у свима њима и разликујемо. Неретко се сви ми запитамо шта је то геније, ко је геније? Заинтересује нас личност генија, па тек онда његово дело, али и узрочне везе које постоје између њих. Лекари сматрају да у разматрању културних вредности остаје велика празнина уколико се личност самих твораца остави по страни или потпуно занемари. У свом раду на том пољу лекари су запазили да је оригинално културно стваралаштво често удружено са разноврсним унутрашњим поремећајима. Сада ћете упознати једног великог писца, али из потпуно другачијег угла.

Александар Сергејевич Пушкин, имао је, с једне стране, племићко порекло, а по мајци је био потомак абисинског црнца Ибрахима Ханибала, којег је у свој двор довео Петар Велики и дао му племићку титулу. Песник је рођен у Москви. Пошто су му родитељи, по угледу на руску аристократију, водили раскалашан живот не марећи за кућу и децу, Пушкин је одрастао окружен љубављу једино своје дадиље која му је непрестано читала бајке. Са дванаест година уписан је у новоотворени Царскоселски лицеј намењен образовању подмлатка највише аристократије. Тамо су настале Пушкинове прве песме које су изазвале одушевљење код професора. Осим љубави према поезији, код младог Пушкина доминирала је још једна особина – претерана чулност. Он је у шеснаестој години већ увелико окусио љубавну сласт, посебно међу глумицама и играчицама богатог естете гофа Толстоја, али и међу собарицама по кућама својих пријатеља.

У јавни живот је ступио са одјеком који је у стопу пратио његово име – велики песник и још већи донжуан. Директор Лицеја за њега је тада казао: „Пушкиново срце је хладно и празно. Његова осећања су ниска...“. Када је ступио у службу у Министарству спољних послова, одао се бурном ноћном животу. Због таквог живота је стекао глас пропалог младића.

Пушкин се врло брзо заситио таквог живота. Постајали су му гадни сви ти ништавни људи око њега, изгледали су му као себичњаци који мисле само на своје потребе не видећи народну беду у којој се људи даве. Песник се почео приближавати озбиљним младићима, углавном официрима, књижевницима, дипломатама који су, поред забава, водили озбиљне разговоре о судбини руског народа, његовој беди, слободи. Ти људи су имали свој књижевни кружок који су симболично назвали „Зелена лампа“ (зелена младеж која тражи светлост). Академски разговори о слободи вођени у „Зеленој лампи“ и песникова „Ода слободи“ нису промакли оку тајне полиције. Кружок је био растеран, Пушкин протеран. Одвојен од породице и друштва, падао је у душевну неуравнотеженост. Његово стање из тог периода најбоље описује порнографска поезија пуна вулгарних мотива. Та поезија је због своје поетске савршености, али и као забрањена, ишла од руке до руке и доживела велики успех.

Пушкин се, не могавши више да живи у неруској вароши, обратио цару молећи га да му дозволи повратак кући. Цар је одбацио молбу, али је на заузимање песникових пријатеља дозволио да се премести у Одесу „ради опоравка здравља“. Пушкин се потпуно опоравио чим је стигао у Одесу. Тамо је наставио свој спев „Евгеније Оњегин“. Наставио је и љубавне авантуре. И ту је на себе навукао гнев свих становника, а највише команданта места јер му је завео жену. Да би му се осветио због тога, командант је поставио Пушкина као члана комисије за уништавање скакаваца. Песник му није остао дужан – у извештају је написао на првој страни речи „Скакавци долазе“, на неколико наредних страна речи „скачу“, на даљих неколико страна речи „по трави“ и, оставивши све остале стране празне, завршио, на неколико страна речју „одоше“.

У лето 1824. године одески командант успео је да протера Пушкина из Одесе у његово родно место, на породично имање. Нашавши се у кругу своје породице, сестре и брата, песник се душевно повратио. Али, убијен сеоском монотонијом, окружује се просјацима и почиње да пије. Данима није излазио из собе. Било је и дана када би се отргнуо од чаме и тада би непрекидно читао или писао или одлазио на суседно пољско имање у кућу пријатеља Осипових, где је увек било весеља и лепих жена. Ту га је мамила млада и лепа домаћица Осипова, али и њена најстарија ћерка. Оне су се чак и утркивале која ће својим дражима пре освојити срце младог песника.

Пушкин није одолевао љубавним сластима не само у кругу свог друштва, већ је био слаб и на сеоске лепотице. Једном је чак затражио помоћ од свог пријатеља упућујући му у писму молбу: „Ово писмо предаће Вам једна добра и љупка дама, коју је један Ваш пријатељ, сасвим несмотрено, довео у друго стање. Имам поверења у Вашу хуманост и Ваше пријатељство. Нађи јој крова над главом у Москви, подај јој новаца колико треба, па је после експедуј у Болдино (моје пољско добро, где има кокошију, петлова и курјака). Потомство не сме да дозна за наша филантропсла дела. Ако будућа беба буде мушко, молим те побрини се за њега. Стидим се, драги мој, али томе сада није време. Збогом, анђеле мој, јеси ли здрав или не? Сви смо ми болесни на овај или онај начин“.

У јесен 1826. године нови цар је пустио Пушкина на слободу и он је одмах кренуо у Москву. Његова појава на улицама града изазвала је опште одушевљење. Свет је трчао за њим желећи да га види, додирне. Отишао је код цара да му се захвали и покаје. Дао је и обећање да ће бити други човек. Он је тада и био други човек јер је био потпуно сломљен патњама...

(Наставиће се...)

.

 
 

Времеплов категорије

.