slika baner 6f.png
User Rating:  / 2
PoorBest 

Краљица Наталија Обреновић, најтужнија од свих европских краљица


Рођена у мају 1859. године у Фиренци, кћи руског пуковника Јована Кешка и богате молдавске кнегиње Пулкерије Стурца, „лица – лепо обликованог поноса, зажарених очију, хладног погледа, високо подигнуте браде лепотице и апсолутне чедности приказа”. Наталија или Дуду, како су је звали у породици, први пут је чула за Милана Обреновића када је имала дванаест година. Тада су им у посету стигле Миланова баба по мајци и мајка Марија Катарџи. Касније, у својим „Мемоарима“, Наталија је тај сусрет описала речима: „Једнога дана госпођа Катарџи ми даде слику свог унука, кнеза Милана. Да ли пред тим лепим ликом, или због нелагодности што сам добила слику једног младића, то не бих знала рећи, тек поцрвенела сам до ушију и врло сам се збунила. Отад је та слика остала стално у мојој соби, па кад су ми поменули удају за тог рођака, ствар ми се учинила мање чудно но што би било да никад раније нисам чула за њега”. Кад јој је, четири године касније, баба у писму предложила да се уда за кнеза од Србије, Наталија се није много колебала. О томе је записала: „Нисам имала ништа против тог брака, сем можда снажног отпора при помисли да ћу напустити своју земљу да бих отишла у земљу о којој ништа не знам, осим да је тамо убијен кнез Михаило... Савладали су мој отпор говорећи ми да је реч о словенској земљи, истој раси људи, истој вери, итд...”. Уз то, девојачки усплахирено, записала је: „ Једна Циганка ми је прорекла да ћу бити краљица и морала сам да окушам срећу”.

Наталија и Милан су се срели у лето 1875, у Паризу, где је њој учитељ српског језика био Ђуро Даничић. Кнез, „један од најлепших владара у Европи”, како су о њему тада писали, био је очаран Наталијином лепотом толико да је одмах пожелео да му постане супруга. Верили су се 25. јула, а већ 5. октобра је у Београду било венчање. Ни изненадни пљусак и нeзапамћена олуја који су их сачекали по изласку из цркве нису успели да покваре расположење иако су тумачи несрећног краја првог српског нововековног краљевског пара то узели као лош предзнак.

Иако је јавност на престолу прижељкивала неку руску принцезу, ипак је била задовољна Наталијом, јер је том браку кумовао руски цар. Посебну наклоност поданика освојила је словенским опредељењем, али и бескрајном бригом о рањеницима у српско-бугарском рату. Потпуне симпатије народа, као и епитет „народна краљица”, освојила је када је родила престолонаследника Александра.

И поред љубави и страсти које су плануле попут пожара, слога овог брачног пара није била дугог века. Наталија је изузетно тешко поднела смрт тек рођеног другог сина Сергеја, а онда су се, једна за другим, ређала отворена Миланова неверства. Строгих моралних начела, она то није могла да поднесе. Изузетно јој је сметала и Миланова опседнутост коцкањем, као и расипништво због којег се дешавало да двор остане без динара. Уз то, важан разлог неспоразума који су се претворили у бесомучне свађе и на крају изродили у праву мржњу био је и сукоб око тога на кога ваља да се политички ослони ново краљевство, проглашено 1882. Наталија је нагињала Русији, док је Милан будућност Србије видео у што тешњој вези с бечким двором. Одређене политичке партије, односно виђеније личности у земљи, подржавале су и следиле једно или друго.

За време српско-бугарског рата, у који је краљ кренуо неприпремљен и у коме је српска војска доживела пораз, постало је јасно да брак између Милана и Наталије нема будућност. Посрамљени Милан хтео је да абдицира и да са породицом оде ван земље, а Наталија се успротивила, понајвише да би осигурала престо малолетном сину, а чак је постојао предлог да она преузме намесништво. Краљ је поверовао да краљица хоће да влада и решио је да остане. Народ је, с друге стране, све више ценио своју краљицу, која је, како је забележио историчар и политичар Слободан Јовановић, „имала све врлине које су Милану недостајале – чедност, кураж, поноситост, и осећала је, иако туђинка, много љубави према Србији”.

Непосредан повод за коначан крај брака збио се 17. априла 1887. године, кад је Наталија одбила да се рукује с госпођом Назес, женом грчког отправника послова сматрајући је још једном Милановом љубавницом. Краљ је тада изјавио да је даљи заједнички живот немогућ и већ следећег дана склопљен је споразум по коме је престолонаследник уз мајчин надзор требало да се годину дана школује на страни, а краљица да напусти земљу, најпре на два месеца с могућношћу да лето проведе у Србији, а потом на годину дана. Брак је, одлуком Архијерејског сабора, разведен наредне јесени, а краљици забрањен повратак у Србију пошто је претходно, уз помоћ аустријске полиције и самог канцелара Бизмарка, у Висбадену Милан и буквално отео сина од мајке.

После много селидби, Наталија одлучује да на нормандијској обали, у Бијарицу, купи вилу коју је назвала „Сашино“, по сину. У марту 1889. краљ одлази с престола препуштајући намесништву бригу о Србији до Александровог пунолетства. Престолонаследник је препуштен себи, „мали, несрећни Саша”, како му Наталија пише у тренутку искреног бола мајке коју су одвојили од детета, „остаје код живих родитеља, и без оца и без мајке...”.

У то време, Артемиза Христић, лепа супруга Милана Христића, у Цариграду рађа Милану ванбрачног сина Ђорђа. Док светска штампа бруји о скандалозном понашању краља у оставци, који се настањује у Паризу под именом грофа од Такова, у Србији влада хаос. Наталија је успела да добије дозволу за кратке посете сину, али у Београд стиже и Милан. Он се даноноћно меша у политику, а она прикупља приврженике и на сва уста грди оца престолонаследника. Свестан да је таква ситуација погубна и по малолетног краља и по краљевину, Милан се договара с владом и, уз завидну новчану надокнаду, коначно одлази из Србије. Његов услов да и Наталија мора да напусти земљу испуњен је по цену великих немира у Београду. После интервенције војске један демонстрант из масе противника је убијен, а неколико рањено. Светска штампа је брујала о срамоти која се догађа у Србији.

Повређена, краљица Наталија није дошла у Србију ни после 1. априла 1893, кад је Александар проглашен за краља и кад је престала да важи забрана њених посета. Лепи односи између мајке и сина трајали су све док краљица није сазнала за озбиљност Александрове везе са дворском дамом Драгом Машин. На све начине је покушавала да одврати сина од те „недоличне везе”, чак се жалила и руском цару. Александар је узвратио на недопустив начин, и то објављујући у службеним новинама да је његова мајка у вези са њеним коморником, пуковником Александром Симоновићем.

Више се никад нису видели. Крајем марта 1902. Наталија је прешла у римокатоличанство. Колико је била повређена сведочи и податак да чак није присуствовала опелу које је одржано у Паризу после убиства њеног сина. О њеном каснијем животу мало се зна. Помагала је многима у невољи и онда кад ни сама није имала, а своје целокупно имање у Србији оставила је Београдском универзитету.

Краљица Наталија имала је важну улогу и у друштвеном животу Србије, посебно у еманципацији жена. Прво је наставила хуманитарни рад којим се бавила још у Русији окупљајући два пута недељно „београдске госпође и госпођице” на рад за помоћ сиромашнима. Како је остало забележено „у послу око неговања рањеника није знала шта је умор и старала се да је добра и блага према свакоме”. Све то је љутило краља Милана, који ју је назвао себичном јер је „његове најскупље кошуље исцепала за рањенике у српско-бугарском рату, а ни једну њену”. Чим је по удаји стигла, у Беграду је основано женско друштво, а четири године касније и први женски лист „Домаћица”, којима је била важна заштитница. Основала је Женско удружење за националну домаћу радиност, а Виша девојачка школа била је под њеним покровитељством. Уз то, одлучујуће је допринела стварању српске дворске елите, групе одабраних која је долазила на честе балове, ручкове и разговоре с краљицом.

У својим „Мемоарима“ краљица Наталија је оставила је потресно сведочанство о једној неоствареној љубави према Антонију де Тозију, италијанском отправнику послова у Београду, у времену кад је од Милана била раздвојена. Кад је отишао из Србије и смртно се разболео, записала је, да би, уколико би оздравио, „све (бих) му жртвовала, дете, положај, све”.

***

Из једног самостана у париском Латинском кварту излазила је ретко. Ујутру би деци делила бомбоне. Штрикала је и џемпере за сиротињу. Дуго се о Наталији ништа није знало, чак су се сви питали да ли је и жива. Целокупна јавност је одговор на то питање добила једног зимског јутра када се некадашња краљица посвађала с кочијашем зато што је крвнички ударао свог коња. Њихова расправа је била толико озбиљна да се умешала и полиција. Наталија је морала да се представи и убрзо су новине биле преплављене вешћу да некадашња „најлепша владарка Европе” сада изгледа као просјакиња у похабаној одећи. Писали су: „Спустио сам новчић у чинијицу коју ми је пружила бивша краљица”. Бечка штампа је написе насловљавала са „Краљица Наталија просјакиња”, „Најтужнија од свих европских краљица”, новине у Софији писале су о пролазности славе. У Краљевини Југославији, посебно у Србији, то нису сматрали за вест!?!?

Наталија Обреновић је умрла 5. маја 1941. године у Паризу доживевши и пети рат за осамдесет две године живота. Сама. Заборављена...

.

 
 

Времеплов категорије

.