slika baner 3f.png
User Rating:  / 0
PoorBest 

Шабац на граници - прича о страдању Шапца у Великом рату


Време Шапца, града на граници, у личном и колективном сећању носимо као историјски и културни сплет од идеје о Малом Паризу, наше давнашње жеље да стигнемо остали свет и да се поредимо са њим, до Српског Вердена, трагичног симбола за град порушен до темеља у Великом рату. Куће и улицe на старим разгледницама и фотографијама сведоци су времена те географске и историјске мапе Шапца, са којим смо сви и данас повезани припадањем и жељом да успомене сабирамо и чувамо од заборава.

Лепши поглед на историју нашег града је трговачки Шабац који је на граници царства, религија и култура доживео привредни и културни процват остављајући за будућност утиснуте трагове свог урбаног лика и друштвеног живота. Трговачки Шабац се у сентименталном раму наших појединачних и заједничких сећања и знања поистовећује са богатством, културом и благостањем. Трговина и извоз достигли су у Шапцу врхунац у другој половини 19. века. Шабац је главно извозно место за Аустрију. Шабачки трговци су баштеници посебног духа људи са границе - окретни и домишљати, наследници вештине и подозрења, чивијаши ведрог духа. И свако од њих је прелазећи караулу Саву, прелазио и сопствене границе доносећи граду модерност у корак са светом. Трговачком Шапцу посебно су на понос његови најбољи ђаци који су учили на великим школама преко границе, умници и маштари Стојан Новаковић, Лаза К. Лазаревић, Драга Љочић, Станислав Винавер, који су зов непознатог са границе, трговачку вештину и окретност свог града пренели на духовно поље и српској култури дали непролазно дело.

Шабац је урезан у памћење као град великих трговачких послова и извоза, али и као град песме, лумповања и забаве - светле кафане и пивнице, коцка се и просипа злато...У споменару трговачког живота града, његових навика и особина остале су до данас најлепше куће, градска песма Цицварића (Пошетали шабачки трговци, Род родила крушка ранка...), анегдоте и приче. За Тошковића нема верчере у Шапцу, пребацује се у Кленак, иде у Беч да бар доручкује као човек... Топузовић на коњу улеће у Париз. С коња поручује, с коња пије... Паја Берберин закупи засебан пароброд и са Цицварићима лумпује до Београда.

У сенци Великог рата који је неумитно водио крају епохе, у предвечерје Церске битке, Шабац је доживео тешке и трагичне дане: у наредне четири године нашао се у ковитлацу страдања, смрти, бежаније, окупације - нестајали су људи, куће, књиге...

У аустроугарском нападу преко Саве, Шабац је заузет 12. августа 1914. После Церске битке српска војска је под командом генерала Петра Бојовића ослободила наш град и затекла рушевине и пустош. У јесен, на почетку новембра, Аустријанци су поново заузели Шабац, још више рушећи и убијајући немоћне који нису нашли спас у бежанији. Шабац је у децембру ослобођен; своје ослободиоце дочекао још разоренији, опустео сваким животом и смислом. Под руку са ратом наш град и целу северозападну Србију погодиле су заразне болести и глад. Трећа, најдужа окупација, почела је 20. октобра 1915. и трајала до 2. новембра 1918. године.

Трагичним призорима рата додајемо људску димензију града: Шабац је пред Велики рат имао око 12.000 становника и 3.000 станова, а половином 1919. године око 7.000 становника и 1.300 станова. Сваки од ових бројева у безобличној множини израженој хиљадама има своје људско лице и судбину која је неодвојиво везана за град као породично сећање или као колективна историја коју обележавамо спомеником или годишњицом, у мери колико као заједница умемо да поштујемо и памтимо.

Призори Шапца пред нама, потомцима, јесу слике давно прошлих живота у својој пуноћи и трагичности догађања и понављања, знак су и трајања и победе живота - на улицама, у центру, иза лепих фасада и иза рушевина.

.

 
 

Времеплов категорије

.