slika baner 8f.png
User Rating:  / 1
PoorBest 

Да ли се васпитање шамара? Или шамар васпитава?

О кажњавању деце и младих

Живимо у времену када се више него икад прича о правима детета. Нажалост, све мање о обавезама. Читаве полемике се воде око начина васпитања деце и младих уз посебне савете, препоруке и забране било које врсте физичког кажњавања. Ако погледамо иза себе, схватићемо да је не тако давно ситуација била потпуно другачија. Народна пословица која поручује да је батина из раја изашла могла се чути у кући, школи, на улици. Нас је посебно заинтересовао историјски преглед развоја школске казне као васпитне мере, како су и због чега учитељи кажњавали своје ђаке... Али и ђаци учитеље и наставнике.

Батина је царевала још од самог оснивања првих школа. Образовање и дисциплиновање било је незамисливо без „каштиге“ (казне). Свако непримерено понашање, другачије мишљење, па чак и незнање подразумевало је кажњавање, а казне су биле ригорозне – шамари, прут, шибање, фалаке, клечање на кукурузу, „апса“ (нека вршта школског притвора)… Из садашње перспективе – крајње сурово. Заиста је било болно бити ђак! Данас је готово незамисливо да дете дође из школе и исприча да га је учитељ истукао. Прво би се запрепастили родитељи, па друштво и таквом „педагогу“ био би одмах забрањен рад са децом. Некада је, међутим, батинање био општеприхваћен образовно-васпитни метод. Тада се веровало да је то једини исправан начин за правилно одрастање. Неретко се могло чути: „Удри га, па ће од њега човек да испадне!“ Уверење да поступају исправно људи су потврђивали и изрекама којима би поентирали став да је батина најбољи савезник родитеља и васпитача у процесу гајења и васпитавања деце: „Ко није тучен, није ни научен”, „Дијете небијено, слабо одгојено“, итд.

У патријархалној Србији да би се постигло примерено понашање детета често је у васпитању примењивана казна, уз општи став да дете које није кажњавано никада неће постати добар човек. Какве су казне примењиване, на који су начин ученици злостављани и мучени, колико су патили док су ишли у школу, најчешће није забележено у старим историјама о васпитању, али бројна сазања добијамо из биографија и мемоарске грађе које су оставили школовани, истакнути људи тог доба.

Тако о „камџијама по голој кожи“ пише Доситеј Обрадовић. Сава Текелија у аутобиографији описује свог учитеља као тиранина чију су палицу сви добро запамтили, а Сима Милутиновић Сарајлија је првог дана школе добио такве батине од учитеља, да се у ту школу више никада није вратио. Вук Караџић је записао да је у његово време постојао обичај да се у суботу ђаци туку без обзира на то да ли су криви или не. Тај обичај звао се „субота ђачка бубота”. Петар Руњанин учитељ и свештеник из Кузмина у Срему, у својим сећањима описује начин на који су у његово доба кажњавани ученици: “Ако је које дете у чему погрешило, метули би му ноге у фалаке и по табани 40, 50, више или мање штапова ударали. Јадна деца као мачке крмаучу и по два и више дана на ноге стати не могу.” То је била једна од најстрожих казни које су примењиване још од турског периода. Ученикове ноге учитељ би углавио у фалаке, а потом би га тукао штапом по голим табанима, а он није могао да устукне. Ова метода се на нашим просторима задржала до 1920. године иако је телесна казна у школама забрањена законом из 1879. године. Било је и учитеља који су „ученике кажњавали обешеним пањем о врат. Овако наоружано дете, морало је ићи од школе до куће и натраг у школу доћи.”

Казне су се примењивале и у гимназијама које су се почеле оснивати у Србији у 19. веку. Желећи да побољшају квалитет наставе и владање ученика, предавачи су наставили да примењују специфичну методу васпитања омладине која је подразумевала употребу приручног средства које се тада звало и оплавак, али је најшире познато као прут или шиба. Као што смо већ видели, ђаци су се са прутом сретали и раније, али се тек у ово време њихова употреба подводи под правилник.

„Телесна казна“ је била најчешће коришћена казна, подељена по степенима. Најлакши степен подразумевао је неколико удараца и њу би сваки професор могао сам да изврши. Лакша казна од тога било је само клечање, са или без кукуруза на поду. Тежи облици „телесне казне“ подразумевали су двадесет и више прутова употребљаваних у присуству осталих ученика истог разреда или чак целе школе. Најтежи облик казне био је затвор и постојала је у гимназијама посебна просторија која је служила у те сврхе.

„Телесној казни“ подлегали су они који своје изостанке нису оправдали лекарским уверењем, као и они који су изговарали „безсрамне речи“, који су викали, излазили из учионице без потребе, причали док наставник предаје, у цркви се лоше понашали, бежали из школе... Тако је због неког од ових преступа кажњен син једног члана владе. Када је отац упутио званично писмо директору питајући за разлоге због којих је његов син кажњен, директор школе је, желећи да истакне колико је казна заправо била блага, додао да је прут био врбов и тек једну годину стар, тј. мек и за кажњеног ђака готово пријатан.

Телесном казном кажњавани су и ученици који су се ван школе окупљали по становима и правили уроте против својих наставника. А они ђаци (углавном старији) који су носили оружје са собом, кажњавали су се „први пут апсом, други пут телесно и другом класом (оценом) из нарави“, а у трећем поновљеном случају „изгнањем из школе“. Зато су наставници тражили да се у школу уведу беделуси (школски полицајци у цивилу) који би им пружили помоћ у одржавању дисциплине, изрицању и спровођењу казни. Такође, у свим разредима наставници би бирали цензоре, односно неког од ђака који би у њиховом одсуству водио рачуна о реду, а потом их о свему извештавао. Другим речима, цензор је био школски цинкарош.

.

 
 

Времеплов категорије

.