slika baner 10f.png
User Rating:  / 0
PoorBest 

Да ли се васпитање шамара? Или шамар васпитава?

Треба имати у виду да је то било време када је читава Србија била захваћена немирима. Оптерећени обимним градивом и честом употребом прутова, ђаци су, у већ повољним приликама друштвеним, решили да се на неки начин освете својим наставницима. Тако су се у школи у Крагујевцу пожалили на једног наставника зато што им „обширно не толкује“. Делује помало невероватно да су се ђаци побунили у жељи да више и боље науче. Та „буна“ је брзо угашена. Само неколико месеци касније ученици су били поново незадовољни. И овај пут су подстрекачи буне били „реторичари“, вође ранијих нереда, који су се сад жалили на неког новог професора. Замерали су му што је за цензора изабрао ђака који остале „реторичаре“ не воли и зато их често клевета. Иако је школска година била на самом крају, ученици нису хтели да одустану од побуне, чак су желели да обавесте и надлежно министарство. Остали професори су се сложили да све „побуњенике“ треба казнити, али се онда ђаци солидаришу, одбијају да издрже казну и траже да их пусте за Београд, где су хтели да траже правду од министра лично. Професори су се тада за помоћ обратили начелнику, а овај, вероватно под притиском ученика и њихових родитеља, одбија да ухапси вође побуњеника. У међувремену, професор против кога је цела побуна подигнута није смео да изађе из свог дома па је ђаке који се нису побунили подучавао код куће. Неким чудом, све се завршило тако што нико од ђака није истеран из школе док су они који су предводили побуну пристали да буду кажњени с двадесет или петнаест прутова.

Ако сте помислили да је ту ђачким побунама био крај, варате се. Чак и ако мислите да ђаци никада нису имали право да се буне, опет се варате. У јануару 1840. године у Крагујевцу, ђаци су се пожалили на сам квалитет наставе и на тај начин су открили и проблеме у раду професора који им на часовима ништа не објашњавају, љуте се на свако питање, уместо предавања дају белешке других ђака на преписивање, саветују их да уче напамет, не придржавају се распореда часова на које долазе касније, а одлазе раније. Колико год ученици за ове тврдње имали доказе, сукоб са професорима и самом школом завршио се на њихову штету – двојица од ученика који су се жалили истерани су из школе, тројица су кажњени с дванаест, а остали са по шест удараца прутом.

Сви се слажу да ученици често опонашају своје професоре. У случају немира који су захватили српске школе почетком четрдесетих година деветнаестог века, могло би се чак рећи и какви ђаци, такви и професори. Чињеница је да наставници нису имали разлога да дижу побуне против ђака, али су умели да зарате међу собом упућујући министарству, локалним властима, суграђанима, па чак и ђацима, тешке оптужбе. Понекад су представници министарства слали у школе „надзиритеље“, неку врсту школских инспектора, који добијају задатке да испитају све случајеве и пријаве их. Тек тада се откривају мрачне стране живота појединих професора – пијанке и пушке из којих су умели пуцати, новац који су остављали младим плесачицама. За једног професора су открили да је имао читаво стадо оваца, а да му је један ученик благодејанац – стипендиста, дете сиромашних родитеља, био чобанин. Чак га је једном обукао у „издрти гуњ и обуо у издрте опанке“, на главу му је „метнуо влашку шубару“, а у руке дао чобански штап и послао га с јагањцима на пијац. Он је истовремено на пијацу дошао као купац, па свет наговарао да купује оне јагањце чији је био власник: „Ајдете, браћо, лепи јагањци у овога Бугарчета. Ево, ја ћу први узети...“ Још је и глумио како своје јагањце скупо плаћа.

Надзиритељи су донели одлуку да се професори који су се побунили казне, неки су чак добили отказе јер су, и поред опомена, наставили да мотивишу ученике да праве хаос и да се свађају са својим колегама.

Први програм за основне школе донет је 1838. године. Тадашњи министар просвете Стефан Стефановић обишао је све школе у Србији и након извршене инспекције, издао је у Крагујевцу „Наставленије за учитеље правителствени и обштествени школа у Књажеству Србији”. То су била прва упутства учитељима за практичан наставно – васпитни рад, а уједно су и дефинисане дужности ученика. Поступци учитеља, међутим, били су противречни официјелним захтевима. Први општи закон о школама донет је 1844. године, а тада је издат и нови правилник који је подстицао учитеље да поступају човечније са ученицима и осуђивао је сурове казне. Тежило се томе да се дисциплина постигне не казном, већ љубављу и поштовањем према учитељу.

Употреба батина по школама коначно је забрањена у сваком облику 1879. године. Тада су као подстицајно средство уведене црне и златне табле и ђачке књижице (на табле су се крајем месеца бележила имена најбољих и најгорих ђака). Услови школовања су постали хуманији, али још дуго после тога примењиване су насилне методе. Најзначајнији међународни уговор којим се штите права детета усвојен је у Генералној скупштини Уједињених нација 1989. године, а 1990. је ступио на снагу. Исте године Конвенција је прихваћена код нас. Скоро све земље света обавезале су се да поштују ову Конвенцију.

У сваком случају, причу о школској дисциплини, ђачким побунама и професорским несугласицама и испадима током 19. века у нашој земљи требало је испричати. Да ли као опомена или пример како (не)треба, ова прича подстиче на размишљање и преиспитивање. У једном ћемо се сви сложити – поједине казне су биле престроге, на граници са казнама које су примењиване над затвореницима, рецимо. У том смислу се много тога променило на боље. Нама остаје питање да ли се ученичка дисциплина променила на боље? Или професорска? Мислимо о томе.

.

 
 

Времеплов категорије

.