slika baner 6f.png
User Rating:  / 0
PoorBest 

Историјске околности

Шабац је у својој дугој и бурној историји често мењао имена и господаре. Турци су први пут заузели Шабац, односно Заслон, 1470. године. Након тога овим крајевима су владали Мађари, да би 1521. године Турци поново заузели Шабац (Бејурделен) и са дужим или краћим прекидима владали у нашем граду све до 22. априла 1867. године.

Колики је значај априла 1867. за нашу историју сведочи и чињеница да су после рушења Ужичког и Соко-града у турским рукама остале још четири тврђаве-града (Београд, Смедерево, Фетислам (Кладово) и Шабац) стратешки значајне Турској, а стална опасност за Србију. То је показао догађај на Чукур-чесми 1862. године и топовско бомбардовање Београда, тако да се питање ових турских упоришта наметало као најважније за Србију.
Кнез Михаило је по доласку на престо изјавио да је једно од главних питања којима ће се бавити „предаја градова Србима“. Заоштравањем међународних односа, а посебно Аустро-турски рат 1886. године и устанак на Криту, олакшало се настојање српске владе да се избори за потпуну независност, јер су велике силе стале на страну Србије.
Кнезу Михаилу је у Цариграду 11. априла 1867. уручен Ферман о предаји градова, који је свечано обнародован 19. априла у Београду, на Калемегдану, у присуству српских великодостојника, представника великих сила, српске и турске војске и целокупног београдског грађанства. Београд је био свечано окићен и украшен. Пошто је прочитан Ферман, кнез Михаило је пројахао између турске и српске војске и отишао у град, где му је Али Риза-паша, заповедник београдске тврђаве, на симболичан начин предао кључеве Београда и још пет неослобођених градова: Ужица, Соко-града, Шапца, Смедерева и Кладова.

У Шапцу смо ми сви били прави људи

С пролећа, 22. априла, у 10 сати, када се у Шапцу развила српска застава, Турци су напустили град, а кључеве дали официру Лазару Цукићу. Шабац је већ био спреман за своју слободу. Имао је своје Читалиште, Гимназију, калдрму, насеља са трговцима и занатлијама. Након лепог Јевремовог доба када се у Шабац доносило са бечког двора све ново и модерно и када се Јевремова кћи Анка прва обукла по последњој моди скинувши народно одело, било је јасно да Шабац има дух и снагу да буде права варош. Како каже Младен Ст. Ђуричић, дана када су кључеви града предати Шапчанима дошао је и „један велики заслужник“, Тешман Солдатовић. Иако није био добре воље, „сишао је до града“ да види како српски капетан на челу своје чете улази у шабачки град и како на кули диже српску тробојку. Њеним вијорењем и слављем које је трајало до касно у ноћ Шапчани су „испраћали“ своје дојучерашње комшије и суграђане - господаре са чалмама.
Поставши власник сопствене земље, народ се трудио да из ње извуче што више користи и да побољша услове за живот. Управо тада почиње највећи напредак Шапца. Шабачки трговци шаљу своју децу на школовање по европским престоницама да би их враћали и развијали свој посао и неговали породичну традицију. Кажу да је по радњама било школованих правника, философа, па чак и лекара! Иако су развијали своје послове и водили Шабац кроз своје кратко златно доба, богати трговци су се уткали у културни живот града. Од богатог извоза суве шљиве и хране преко Саве, у Аустрију и даље, брзо се богатило, улагало, али и трошило до касно у ноћ уз виолине Цицварића, због чега град и доби име „Мали Париз“. Добро се живело и волео се живот! Према сведочењима, мушкарци су радили, а потом одлазили у кафане и уз песму и „шегу“ дочекивали јутра, а Шапчанке по моди, дотеривању и ашиковању нису заостајале. Ширио се грађански дух, за шта је град и био спреман, јер је основа за грађански сталеж било захваљујући богатој трговини, плодној равници и утицајима који су долазили преко Саве.
Становништво Шапца се од 1866. до 1874. године увећало за 23% житеља. Досељавао се велики број занатлија, махом из Аустроугарске и Босне. Повећао се број кућа са пет до шест чланова по домаћинству. Та домаћинства су све више личила на европска. Развојем државне управе је порастао и број чиновника и државних службеника који су обављали велики део посла у шабачком крају. Урбани развој је довео до процвата културе вароши чији су се студенти враћали из европских престоница. Куће су биле, као и трговачке и занатлијске радње, распоређене око раскршћа на Великој пијаци и Новој чаршији.
Шабац је имао 12 фењера, којима су осветљавани хотели, гостионице и кафане, а прво електрично осветљење је заблистало у најлуксузнијем локалу „Велика касина“ 1895. године. Укључује се у телефонску мрежу тако да је почетком XX века имао већи број телефонских бројева. У Шапцу је индустрија била у зачетку. Постојала су четири парна млина са 23 радника, фабрика сапуна са шест радника и пивара са 10 радника. Забрањено је било кујунџијама и прстенџијама из Македоније и Јањева да продају своју робу по селима због заштите домаћих мајстора.
Школовани Шапчани и професори давали су све од себе да унапреде образовање, па је тако Милорад Поповић Шапчанин о државном трошку отишао у Аустрију, а потом у Немачку и Швајцарску ради проучавања устројства тамошњег школства. Стојан Новаковић је 1873, поставши министар просвете, учествовао у реформи школства. Иако је у том периоду Шабачка гимназија радила као четворогодишња школа, имала је велики углед и дуги низ година је била у западној Србији једина средња школа. У то доба су се школовали ученици који су прославили свој град и свој крај: Никола Чупић, добротвор, чијим је завештањем било омогућено излажење часописа „Задужбина Николе Чупића“ скоро осамдесет година; Стеван Д. Поповић, први будући факултетски образовани педагог Србије који је студирао на страни; Милорад Поповић Шапчанин будући просветни реформатор, књижевник и управник Народног позоришта у Београду; Јаков Павловић, син проте Јована Павловића, који је касније под монашким именом Инокентије изабран за митрополита Србије; Владимир Васић, син Игњата Васића, песник и творац стихова: „Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни“; Владимир Карић, географ; Лаза К. Лазаревић, лекар и књижевник; Љубомир Ковачевић, историчар; Владимир Јовановић, песник; Љубомир Стојановић, државник и научник; Јанко Веселиновић, књижевник; Сима Тројановић, етнолог, професор универзитета и оснивач Етнографског музеја у Београду; Јован Цвијић, географ, професор универзитета и оснивач антрополошке школе; др Драга Љочић, прва жена лекар у Србији, и многи други. Јак развој грађанске класе доприноси да се породице све више баве образовањем женске деце. Тако се 1875. године шабачка општина обратила Министарству просвете са молбом „да у вароши Шапцу начини Вишу женску школу својим изображавањем“, али се због скорашњих српско-турских ратова отварање ове школе одгодило за двадесетак година.
Прву шабачку штампарију основао је Андрија Славуј 1881. године, која се налазила у кући браће Богатинчевића (на месту данашњег Културног центра). Након отварања штампарије почео је да излази „Шабачки гласник“ чији је први уредник био Андрија Славуј, а потом Владимир Јовановић и Радован Пантелић Шапчанин. Почели су да излазе и листови: „Радикалац“, „Либерал“, „Витез“, „Напредњак“, „Поборник“, „Подрински гласник“, „Народна воља“, „Дриносавље“, лист „Поцерје“ и, коначно, 1899. године „Подрински весник“. Основано је Градско шабачко позориште као прво и стално професионално позориште у граду. Варош је добила и Шабачко радничко друштво за узајамну помоћ у болести и смрти.
О Тројицама 1890. се прослављала стогодишњица рођења Јеврема Обреновића. Тада су град посетили краљ Милан, престолонаследник Александар, митрополит Михаило и чланови краљевске владе. Тим поводом је организована пољопривредна изложба стоке, земљорадничких справа и пољопривредних производа; приређене су и коњичке трке, као знак успешно развијаног коњичког спорта у Шапцу, јер је већ у другој половини XIX века у граду основан први коњички клуб, назван „Коло јахача кнез Михаило“.
Када је реч о архитектури града у другој половини XIX века, Шабац је добио Владичански двор, у ком је данас смештена Библиотека шабачка. Настају основне школе „Јанко Веселиновић“, затим, „Вук Караџић“, као и Прекошорска школа у којој је данас Музичка школа. Крсмановића кућа је импозантно здање подигнуто 1892. У том периоду саграђен је велики број приватних кућа са лепим фасадама и богатим украсима. Међу њима се својом лепотом посебно истичу Самуровића кућа, кућа Посниковића, др Андре Јовановића, адвоката Шкорића у Јевремовој улици...
Тако, долазимо и до приче о Читалишту. Одлуком Mинистарства да се Читалиште исели из зграде Полугимназије, оно губи смештајни простор, али добија ново име - Читаоница. О тих неколико година лутања врло мало се зна. Први архивски траг је везан баш за 1867. годину и то је „Распис о читаоницама“ Министарства просвете и црквених дела. У том периоду обнову рада Читаонице преузима на себе Димитрије Главинић, председник Општинског суда. Он Читаоницу види као кућу за дружење, полемисање, читање, бављење политиком, али и научним радом ради унапређења општег добра. Од 1870. до 1900. рад Читаонице је под окриљем Јоце Ж. Јовановића, богатог шабачког трговца. У то време, Читаоница је имала око 170 чланова који улажу по шест гроша чаршијских, а два члана добром вољом по осам гроша. Читаоница тада поседује 206 књига и 17 часописа и новина. Од некњижне грађе има 24 слике, разне мапе...
Шапчани су показали љубав и потребу за културом и неговањем традиције. О томе постоје бројна сведочанства: „Не знам да ли је било и у једној другој вароши толико трговаца широке руке, оданих општем добру који су волели напредак, нарочито школу и просвету“, рекао је Јован Цвијић. Коначно, о Шапцу говори и Станислав Винавер: „Ми смо дали српској култури веома много. Дали смо творца српског језика Вука Караџића, дали смо највећег историчара Стојана Новаковића, најраздраганијег мотриоца села Јанка Веселиновића, најумнијег познаваоца српског карактера Лазу Лазаревића, највећег зналца балканског човека Цвијића...“

.

 
 

Времеплов категорије

.