slika baner 6f.png
User Rating:  / 0
PoorBest 

Залогај по залогај
Прича о томе како су настала поједина јела
Да ли сте се икада, док уживате једући своје омиљено јело, запитали како и где је оно настало? Зашто се баш тако зове? Како је дошло на наше просторе? Мало смо се позабавили овим и сличним питањима и дошли смо до веома интересантних одговора. Признајемо и да нам се апетит отворио, онако баш...
Да ли сте се икада запитали како је град Чикаго добио име? Ми јесмо и одговор нас је прилично изненадио – добио је име по дивљем белом луку који су староседеоци Индијанци на свом језику звали „чикакаоуа“. Реч је о биљци која је расла око језера Мичиген. Неки су пак сматрали да реч којом су Индијанци означавали дивљи бели лук значи – моћан. Ако мало боље размислимо, Чикаго и јесте један од најмоћнијих градова у Сједињеним Америчким Државама. Чули смо да у том граду постоји много ресторана у којима се служи одлична храна. С белим луком или без њега, свеједно. Кад смо већ код Чикага, можемо се зауставити на трен у Америци где су статистике показале да Американци највише воле јести једноставне ствари, попут виршле у хлебу или популарног „хот дога“ (током године поједу чак шеснаест милијарди виршли).
Када је 1939. године британски краљ Џорџ VI посетио Сједињене Америчке Државе, вероватно је био изненађен гозбом коју су за њега припремили кувари председника Френклина Д. Рузвелта. Наиме, енглеском краљу је Рузвелт понудио виршле у кифли (hot dog). Да ли је на тај начин желео да се нашали или је и сам био љубитељ виршли, остаје нам као питање. У дословном преводу ‘hot dog' значи врућ пас. Тај назив потиче из 1906. године када је цртач стрипа Т. А. Дорган нацртао јазавичара у дугачкој кифли. Могуће је и да је Рузвелт мисио да су виршле амерички изум јер су се продавале на њујоршким улицама још од средине XIX века. На ову тврдњу би становници Франкфурта имали оштру примедбу будући да су се код њих виршле јеле још у XV веку.
На свој шездесети рођендан британска краљица Викторија (1819-1901) затражила је од свог главног кувара да је изненади спремивши јој интересантан слаткиш. Тако је настала посластица „Дијамантски јубилеј“ – фламбиране вишње које се на лицу места (поред стола на коме треба да буду послужене) запале, а претходно се полију вишњевачом (cherry brandy) и ванилин шећером. Одозго их красе две велике кугле сладоледа од ваниле.
Енглески краљ Хенри VIII био је познат по томе што се много пута женио, али и због своје љубави према печеном месу, па је волео да га називају „бароном од говеђе печенице“. Становници Мађарске и дан данас чувају успомену на Јозефа Добоша који је крајем XIX века имао продавницу у центру Будимпеште у којој је имао више од шездесет врста сирева и исто толико различитих пенушавих вина. Његове најпознатије муштерије били су цар и царица. Царицу Сиси, односно Елизабету, Бечлије су мрзеле, али су је у Будимпешти обожавали. Да ли је Добош имао баш њу на уму када је неколико година касније приказао своју најновију измишљотину – Добош торту? Вероватно да није пошто је Сиси била веома згодна и што је веома мало јела, односно, увек је била на дијети. Добошева торта је била посластица с надевом од маслаца и чоколаде, с преливом од препрженог, карамелисаног шећера. Била је то најпопуларнија торта у Европи. Пре него што ће се повући из посла, Јозеф Добош је заштитио ауторска права, тј. своју торту, али је обзнанио рецепт.
Француски писац Оноре де Балзак био је познат по томе што је стално пио кафу. Веровао је да му она потпирује надахнуће и одржава га у стању списатељске напетости. Понекад би појео и воћку и то би било све. Када би завршио дело, частио би се одласком у кафану где је уз вино и ликере појео и патку, ко зна колико острига, котлета и колача.
У старом Риму људи су уместо спреја за освежавање ваздуха у просторијама користили слатко црно вино у коме је стајао шафран. Мирис вина и шафрана осећао се редовно и у римским позориштима где су га обавезно прскали. Према легенди, градић Беневенто у Италији место је где су се од давнина окупљале вештице из свих крајева. Од 1860. године породица Алберти ту прави посебан ликер чувајући рецепт за његово прављење. Назив овог слатког алкохолног пића је „Strega“ што у преводу значи „Вештица“. Реч је о вероватно најстаријем ликеру који се непрекидно производи у Италији.
Не знамо за вас, али нама се, пишући овај текст, отворио апетит... И зато ПРИЈАТНО!

.

 
 

Времеплов категорије

.