slika baner 3f.png
User Rating:  / 0
PoorBest 

Кратак преглед историје тениса

У нашој земљи се дуго, када се спомене лопта, мислило на ону за фудбал или кошарку. А онда је форхенд Новака Ђоковића, брз какав иначе јесте, допринео да лоптица падне у терен. Први трофеј у рукама једног Србина мотивисао је мноштво малишана да спакују у свој ранац рекет и лоптицу за тенис. А шта, заправо, знамо о овом спорту?
Први писани извори у којима се могу пронаћи подаци о игри која подсећа на тенис датирају још од 1500 п.н.е и везују се за Египат. Стари Египћани и мале групе још неких народа су одржавали ове игре као део религиозних церемонија. Ова традиција и читав концепт игре се проширио по Европи у VIII веку са доласком тзв. Мура у јужну Француску. Заправо, сусрет источњачке културе са хришћанством утицао је на настанак тениса. Хришћански монаси су постали заинтересовани за религиозне традиције Мура и били први Европљани који су одиграли игре са лоптом. Најранија верзија тениса, где се лопта ударала у зид, ускоро је продрла ван француских манастира и током XII и XIII века доживела даљи развој. Играчи су открили да имају већу контролу над лоптом користећи се само рукама, па је у природном развоју дошло и до почетка употребе кожних рукавица.
Било је само питање времена када ће та рукавица бити замењена дрвеним штапом. Лоптице су се такође побољшале преласком са дрвених на кожне, пуњене мекињама. Највећи развој тенис је доживео у Француској. Током XVI, XVII и XVIII века постао је веома отмен спорт међу краљевима и племићима као тзв. „игра длана“. Француски играчи су почињали игру изговарајући реч „тенес“ што значи „играти“. Игра је ускоро добила назив „Ројални тенис“. Игран је у затвореном простору, у великим галеријама са избоченим крововима. Поени су се добијали гледајући одбијање лоптице од зидова просторије. Ово се разликује од класичног тениса, где је правоугаони терен постављен на травнату површину и где се игра унутар постављених граница терена. Још једна битна разлика лежи у систему потере за лоптицом. У данашњем тенису, лоптица која се двапут одбије од подлогу означава губитак поена. У „Ројалном тенису“ ово друго одбијање лоптице је кључно за освајање поена. Заправо, у интересу играча је било ударање лоптице што ближе зиду иза противника.
Након наглог раста популарности међу француским племством, тенис се проширио по Европи, нарочито у Енглеској. Као и у Француској, игра је постала позната као спорт краљева. Хенри VIII је изразио велику заинтересованост те је направио терен који се и данас користи од стране тениских ентузијаста. Тенис није био прихваћен само у Француској и Енглеској, већ и у Шпанији, Италији, Холандији и Немачкој.
У XVIII веку његов развој је ипак кренуо силазном путањом током Француске револуције и Наполеона, чиме је био елиминисан у већем делу Европе. У XIX веку је дошло до великих промена у свету тениса када је викторијански напредак покренуо значајни препород. Тениски терени су се изграђивали у познатим сеоским скупштинама, дошло је до појаве и првих клубова. Тенис је управо у овом периоду доживео највећи развој. Ентузијасти су покушали да адаптирају игру као спорт на отвореном простору. Лоптице су овога пута прављене од гуме што је омогућило довољну мекоћу како се трава, играњем на терену, не би оштетила. Поред мекоће, лоптице су задржале еластичност.
Једна од најважнијих карактеристика класичног тениса је лакоћа и једноставност играња. Све што је било потребно је равна травната подлога и одговарајућа опрема. Убрзо су тениски терени постали популарни међу богатим становништвом.
Највећи развој тениса се десио 1877. године, када је организован и први тениски турнир икад. Формирана је комисија како би се одредила прва правила турнира на коме су учествовала 22 играча. Тако је одигран први турнир познат под именом Вимблдон, светски омиљени тениски турнир. Захваљујући овом турниру, тенис је пробудио интересовање међу људима и није требало много времена да се појаве шампиони. Један од првих био је Вилијам Реншо, који је титулу освојио осам пута између 1881. и 1889. године. Овај рекорд је још увек непревазиђен. Године 1927. шампионат је по први пут био преношен преко радија. Захваљујући овоме, тенис је још више добио на популарности. Управо у овом периоду Вимблдон је доживео највећи процват. Занимљиво је да је отворена ера светског тениса почела 1968. године када су на свим грен слем турнирима коначно заиграли професионалци. Пре тога право учешћа имали су само аматери. Асоцијација тениских професионалаца (АТП) основана је 1972. године.
Мало је познато да је због Николе Пилића 1973. године бојкотован Вимблдон. Пилића је суспендовао Тениски савез Југославије због одбијања да наступи за Дејвис куп репрезентацију на мечу против Новог Зеланда. Светска тениска федерација прихватила је суспензију, али ју је са девет смањила на један месец, што је значило да Пилић није могао да учествује на Вимблдону. Играчи окупљени у АТП донели су одлуку да, ако не може Пилић, ни они не учествују на престижном турниру. Од 16 носилаца чак 13 је одустало укључујући и тадашњег првог носиоца Стена Смита.
Вимблдон је први турнир који је одредио исте награде за тенисере и тенисерке. То се догодило 2007. године. Један од заштитних знакова Вимблдона су јагоде. Процењује се да публика на Вимблдону сваке године поједе 24 тоне јагода. Такође сваке године се сервира 300.000 шоља чаја и кафе. Спортска опрема коју су носили играчи, учесници турнира, била је другачија од данашње. Међу тенисерима су биле популарне дугачке панталоне, док су тенисерке носиле дуге сукње и чарапе. Прва промена одеће десила се 1933. када је Бани Остин из САД-а изашао на терен носећи шорц чиме је шокирао јавност. Године 1939. турнир је био привремено прекинут због Другог светског рата и такво стање се одржало све до 1946. Ово је била и последња година у којој су се током играња носиле дуге панталоне. Годину 1960. обележили су аустралијски тенисери Род Лејвер и Рој Емерсон, као и први телевизијски пренос. На тај начин је турнир представљен много широј публици и сам тенис је постао интенационални спорт.

.

 
 

Времеплов категорије

.