User Rating:  / 1
PoorBest 

Празници и рад у Антици

Грци и Римљани нису схватали рад, у смислу који је данас, за нас уобичајен. Рад као остварење живота, био им је појмљиво далек и схватан као нужда. У том смислу рад је тумачен као труд и мука. За сељака из грчког раног доба, како га види Хесиод, рад представља нешто друго у односу на Платоново и Аристотелово схватање, који су о раду дубоко мислили као о људској егзистенцији и људској делатности. За сенатора, рад је представљао нешто сасвим треће. Уочљиво је да се неће доћи до свеобухватног значења рада, уколико се искључиво пође од филозофије грчког грађанства и робова, јер те полазне тачке развијају свеоубухватан егзистенцијални доживљај рада.

Tензија рада и слободе која је за велики део савременика била фундаментална, лежи у земљопоседнику који свој рад види као ропство, насупрот грађанском слоју чија доколица постоји ради политичке делатности. Решавање антагонизма рада и слободе, вршено је у Атини уз бројне компромисе. Грци су осећали да се мора производити да би се живело, али да треба живети да би се производило, то им свакако није падало на памет.

Празници и светковине, који се у традиционалним друштвима појмовно не разликују, могу се схватити као облици вансвакодневног делања, као култно потенцирање. То су и прекиди нормалног времена и људске делатности које инсценира и организује поједина група или друштво. Антички празници се заснивају на религији и миту, чврсто се везују за важне природне догађаје као што су сетва и жетва. Они обележавају егзистенцијалне природне и људске прелазе у друго стање као што су рођење, зрелост, свадба и смрт. Уклапају човека у виши космички поредак и на типичан начин изазивају у њему одређене реакције.

Најчувенији пролећни празник у Атини, “Антестерије”, прославља приспеће Диониса преко мора , бога вегетације, упоредо са отварањем пловидбе као и свечаним благосиљањем новог вина. У тај празник су била укључена и деца почев од треће године живота. Учествовање је рађало двоструко ослобађање, од дневне принуде друштвеног поретка као и од бојазни и страха с обзиром на непрегледне анонимне силе услед којих је будућност била неизвесна и мутна. Зато је празник био ослобађање како социјалнопсихолошки чин тако и растерећујућ због укидања свакидашњих норми.

Сви празници су били са освртом уназад на митско “Златно доба” када су људи били растерећени и слободни. У том периоду сви су уживали у песми, плес, паљењем бакљи, посебној одећи, обилној гозби. Све је то чинило да се заборави туга свакодневног живота. Свечаности растерећују и уносе осећање заједништва како за грађане неког града попут Атине тако и за припаднике неке култне заједнице, култа Митре или мистерија посвећених Великој Мајци или Изиди. Оне су нарочито за жене биле привлачне и нудиле им религијски завичај.

Цар Август је у секуларној свечаности године 17. пре нове ере инсценирао повратак “Златног доба” и тиме придобио народ за нов државни облик, што такође даје нову димензију појму празник.