slika baner 6f.png
User Rating:  / 2
PoorBest 

André Rieu 

André Marie Léon Nicolas Rieu је холандски виолиниста, композитор и диригент који је својом музиком и оркестром "Johann Strauss" заслужан за међунардни препород валцера и класичне музике у свету. Рођен је 1. октобра, 1949. године и потиче из музикалне породице а почео је да свира виолину од пете године. Један је од ретких који је успео да приближи класичну музику кроз живописне наступе и турнеје који су популарни и успешни попут поп и рок састава. Троцифрен број издатих плоча и дискова током каријере која траје већ тридесет пет година доказује колико је успешан у свом послу.

Критичари му замерају да је довео музику до крајних граница кича, док други сматрају да је Андре само успео да комерцијализује своје знање и добро заради. Не поричу да је изградио препознатљив стил, али му замерају што се на његовим наступима осим валцера може се чути мешавина различитих музичких жанрова, попут Моцарта, Битлса, ABBA, Менделсона и “Hava Nagila”.

Осим што је створио посебан стил, Андре је унео дозу хумора у класичну музику, дајући јој нови посебан укус какав класична музика има у много мањој количини. И баш то спајање “неспојивог” као што је ABBA и Битлси, а одмах затим Штраус па Хоакин Родриго, даје посебну арому која људима никада не би пала на памет. И да, требају такви концерти да коштају јер има вредност много већу него вредност која је данас дата познатим “музичарима” за којим светска популација “сече вене”. Велика је част видети Страдиваријус виолину из 17. века а камоли свирати на њој. Шачица људи и заслужује да је користи а Андре је несумњиво у тој категорији.

Како време пролази схватамо да се музика дели на композиције лаких тонова и на музику у коју је уложено доста труда и која траје десетинама па чак и стотинама година. Наравно, такву музику треба неговати и по потреби васкрснути. Управо то ради Андре, оживљава ремек дела која су створена током историје. Милони људи уживају у његовим наступима уживо, но, Андре плени и преко малих екрана. Ако може да “натера” шеснаестомесечног дечака да мирно слуша и гледа (и успут поједе ручак) ) његову верзију “Carmina Burana” тешко му неко може оспорити музикалност, дар за театралност и техички беспрекорно извођење. Човек се учи док је жив. па и да примети разлику између кича и праве уметности.  

.

 
 

.

 
 
 
 
 
 
 

.

 
 

 

 

 

Филм

Музика

Књига

Позориште