slika baner 9f.png
User Rating:  / 1
PoorBest 

Брехтов епски театар

Брехт ће кроз своју теорију али и кроз драмско стваралаштво развијати идеју о утицају уметности на човека као друштвено биће. Циљ његовог свеобухватног стваралаштва је у томе да створи слободне и способне људе који ће сами да размишљају и стварају сопствене закључке. Брехт ствара позориште које дотадашњој драмској форми супротставља нову, епску форму.

Оно што је иновативно у односу на предходну позоришну традицију је улога гледаоца у Брехтовом концепту позоришта. Гледалац не треба да се поистовећује са ликовима у драми и да некритички усваја гледиште и емоције сценског лика, већ треба самостално и дистанцирано да гледа на своје време и са чуђењем да посматра разне појаве свога доба. У новој концепцији позоришта се не доживљава, већ објашњава. У епском позоришту и улога глумаца се разликује. Од њих се очекује да свој лик приказују без уосећавања, да приказивање буде свесно, описујуће и без сугерисања. По Брехтовом мишљењу дистанцирање је неопходно како би се дошло до сазнања у облику шока или до застрашујуће самоспознаје. То дистанцирање се постиже тако што глумац, како себи а тако и гледаоцима, чини страним и туђим личности које представља, као и ситуације које су приказане на сцени.

Може се уочити да је Брехт своју концепцију епског театра супротставио Аристотелу који је књижевност делио на епску и драмску док је Брехту било прихватљивије становиште да споји та два појма и да се супротстави позоришту као идеалу опонашања живота у чијем је средишту херој који страда и тиме изазива сажаљење. Оно што суштинки разликује епско од драмског позоришта је његов елемент приповедања односно препричавања које се уводи у драмску акцију. Карактеристични елементи епског позоришта су и спољашњи ефекти попут филмских пројекција, новинских исечака, коришћење ротирајуће позорнице, све у циљу истицања карактера позоришта које не крије шта је и не труди се да подражава живот.

Кључни појам Брехтовог епског позоришта је Верфремдунг, односно В-ефекат, који означава отуђеност, онеобиченост или најпрецизније, представља ефекат зачудности који је суштински супротстављен уживљавању. Брехт у књизи “Дијалектика у театру” истиче : “Ми препознајемо као природну једну ситуацију, и априори смо уверени да је разумемо. Ефекат зачудности отвара нам очи, видимо да ситуација није тако обична и једноставна како смо мислили, схватамо да је не разумемо, или да је нисмо разумели добро. Тек тада смо у стању да о њој размишљамо објективно, и да је разумемо онако како треба.” На тај начин желео је да спречи уживљавање читаоца или гледаоца у драму и да је пресеца изазивањем одређене врсте шока и тако би се обичне ствари истргле из аутоматизма посматрања.

Поступке које је Брехт користио како би постигао ефекат зачудности су:

- Директно обраћање глумаца публици;
- Излагање текста у трећем лицу или у прошлости;
- Гласно декламовање;
- Необични светлосни ефекти;
- Приказивање пролога, предигре или пројекције наслова.

Позорница у Бреховом позоришту више не приказује живот већ га само одсликава и сценогравија постаје зачудна тако што постаје самосталан елемент у коме су кулисе направљене тако да не имитирају предмете из живота. Рефлектори треба да буду уочљиви, маске упадљиве, текстови и документи могу у сликама бити пројектовани на платно, али за онеобичавање радње и нарушавање њене линеарности најзначајнији су Брехтови сонгови који насилно прекидају ток радње и предсављају ефектан начин да се искажу одређени коментари који немају везе са фабулом или предтављају одређене поруке и закључке самог аутора. У сонговима се често даје резиме једне сцене или читавог комада, тако да делују антиилузионистички.

Као примери Брехтовог схватања драматургије и позоришта су његове драме: “Бубњеви у ноћи”, “Баал”, “Човек је човек”, “Опера за три гроша”, “Мајка Храброст и њена деца”…

{fastsocialshare}

.

 
 

Позориште категорије

.

 
 

 

 

 

Филм

Музика

Књига

Позориште