User Rating:  / 0
PoorBest 

Театар апсурда Алфреда Жарија

Савремени свет са својим проблемима, донео је нове замисли и захтеве у погледу драмског стварања. Настају антидраме, антијунаци, антитеатар, односно театар апсурда. Све је то довело до стварања новог раздобља авангардног театра.

Француски термин авангарда означава модерну књижевност насталу почетком XX века, као надређени појам „измима“ (романтизам, реализам, натурализам...). Авангарда оспорава постојеће књижевне структуре, уводи антиестетизам као и варваризам који се осликава коришћењем жаргона. Деперсонализација уметности и разарање логичке синтаксе песничког језика, главне су карактеристике овог уметничког правца.

Авангардна драма настаје још пре дефинисања самог појма авангарде, тачније настаје 1888. године са појавом Жаријеве драме „Краљ Иби“. Овај правац достиже свој врхунац тек педесетих година XX века, са делима Јонеска и Бекета. Антидрама приказује апсурдност егзистенције, непостојаност вредности, одсуство комуникације, двосмисленост осећања, механичност гестова, отуђеност. Све ово представља бунт на дотадашњи реализам, који је поштовао логичке, психолошке и хронолошке законе, као и закон три јединства: радње, места и времена.

Са појавом авангардне драма настају и такозвана „Апсурдна позоришта“, на чијим су се сценама приказивале драме којима је показиван бесмисао живота, а све са циљем да се публика испровоцира и покаже своју реакцију. „Поента, дакле, није била да се негује бесмисао. Напротив – износећи и разголићујући апсурдно – нпр. у сасвим свакодневним збивањима – требало је натерати публику да сама потражи право и стварније постојање. Човек је представљен баш онакав какав јесте. Али ако се на позоришној сцени потпуно прикаже шта се догађа у купатилу једног сасвим обичног јутра у једном сасвим обичном дому – е, онда публика почиње да се смеје. Тај смех се може тумачити као одбрана од тога да човек погледа самог себе разголићеног на сцени.“(Јустејн Гордер „Софијин свет“)

Авангардна драма је почела да отвара човеков ум и да га огољује пред свим сведоцима пре више од 120 година. Касније се трансформише преко експресионизма (Стринберг), епског позоришта (Брехт) па све до данашњих дана, представљајући и даље изазов за уметнике.