slika baner 3f.png
User Rating:  / 0
PoorBest 

Позоришно пролеће (други део)

Тешку причу за касне, лагане пролећне сате, доноси Југословенско драмско позориште. Комад Под жрвњем Драгослава Ненадића, у режији Егона Савина, од веселог дома , стаде пред новим животом и заврши на прелому. Кроз три приче прваци ЈДП-а увели су Шапчане у двадесети век и проблеме и моралне дилеме које се протежу деценијама у назад. Овде награду новинарског жирија Завештање за будућност осваја млада Јелена Петровић. Али није само Јелена пленила даскама. Ту су били и ванредна Анита Манчића, разумни Борис Исаковић, жовијални Миодраг Драгичевић, перфидни Ненад Јездић. Са горком кнедлом у грлу и уз громки апалуз Шапчани су испратили драге нам ЈДП-овце.
Вече пре, на великој сцени Љубиша Јовановић, заиграо се Чехов и то управо његов Иванов у режији Тање Мандић Ригонат, у извођењу Народног позоришта из Бегограда. Иванова је доста реално дочарао македноски бард глумишта Никола Ристановски, уз пратњу Предрага Ејдуса (такође награђеног на овом фестивалу), Наде Шаргин, Хане Селимовић, Бранке Петрић, Ненада Стојменовића, Бојана Кривокапића и других. После Чехова увек нам преостаје да се питамо: Да ли је човек толико јак да себи задаје несвесно и свесно јаке ударце?! Колика је његова снага или лудост?! Колико је скуп живот, када нам је смрт исувише јефтина?! Одговоре на ова питања зна само, како га и сам Чехов назива, господин судбина.
У госте Шапчанима, дошли су и Сомборци са представом Гоголанд, у режији Андраша Урбана. Представа Гоголанд настала је по мотивима истоименог романа сомборског књижевника и академика Јаноша Херцега, из 1992. године. Гоголанд је измишљена земља у којој влада демократска диктатура, и у којој је лицемерје подобан начин мишљења, а само најлуђи опстају. Главни јунаци, у овој фарсичној утопији, представљају Гогое, становнике Гоголанда, безимене кловнове. У пар наврата у представи долази до развајања граница између извођача и гледалаца и тада се – на форуму – самоиронично и страсно разбуктава расправа о потреби Театра. Постављају се питања – да ли је позориште облик уточишта, духовне хране, место превазилажења усамљености, препознавања истине, снажне размене енергија или је само бескористан луксуз? Главни јунаци гласно протествују против овдашњег друштвеног статуса уметника и уметности уопште; политичког обезвређивања Театра.
Фестивал је отворила Хипноза једне љубави, по тексту, а и у режији, Душана Ковачрвића, у извођењу Звездара театра из Београда. Сам писац о свом делу говори: Сваке године у Србији нестане један мањи град од четрдесет до педесет хиљада становника. Толико нас је мање јер одлазимо – напуштамо земљу, селимо се у неке друге крајеве или пут неба. А године брзо пролазе и за десет година нестаће град од петсто хиљада становника и ако се тако настави, Срби ће у Србији бити национална мањина за сто година. Једина нада је љубав према ближњима и земљи којој дугујемо све што имамо.
И тако, с краја на почетак. Од лета до зиме, с јесени до новог позоришног пролећа 2018. године.

Марко Рибић

.

 
 

Позориште категорије

.

 
 

 

 

 

Филм

Музика

Књига

Позориште