slika baner 7f.png
User Rating:  / 4
PoorBest 

Кратка историја позоришта

Старословенска реч “позориште” је првобитно означавала место за извршење смртне казне, које је у прошлости било јавно. Касније је ова реч попримила значење места где се збива нека радња, што је на грчком било означено појмом “тхеатрон” из којег је данас настала међународна реч за позориште, односно театар.

Настанак драмске уметности се везује за период праисторијског човека који је у своје духовне обреде и свечаности уносио употребу маски и покушавао да постане неко други, прерушавајући се у неку другу личност. Тако је настао глумац који је својом игром омогућавао разноврсне доживљаје посетилаца, односно публике. Временом је и маска усавршена и на тај начин је постала важан позоришни елемент. Развијали су се и драмски изрази попут геста, покрета , мимике и говора, којима су глумци изражавали емоције и преносили је на публику.

У Античкој култури се рађају прве трагедије које су настале из дитирамба, химне која је створена у част бога Диониса или Баха, бога плодности и вина. Свечаности су се одржавале у време бербе грожђа и Дионису је приношена жртва у виду јарца и певане су песме посвећене јарцу ( грч. “трагос”). Тако је трагедија добила име. Дитирамб су изводили сатири, који су јарца приносили на жртву а потом би се огртали његовом кожом. На тај начин су настале сатирске игре. Песме је првобитно певао хор сатира који се касније поделио на два дела и сваки од њих је имао свог хоровођу, односно корифеја. Почео је да се води дијалог између два хора и временом се издвојио глумац који је говорио у првом лицу једнине и носио маску бога Диониса. Тако је настала драма и позориште. Развојем позоришне уметности у античком периоду поред лика Диониса почели су да се јављају и дуга божанства и познати јунаци њиховог времена. У тим представама глумили су само мушкарци. Есхил (525 г.п.н.е. - 456 г.п.н.е.) велики Антички трагичар увео је другог глумца и радња почиње да се одвија између два јунака а хор постаје само пратња. Софокле (495 г.п.н.е.- 406 г. п. н. е. Старогрчки трагичар) уводи трећег глумца и сматра се творцем декора.

Представе у Античком позоришту (грчком и римском), одржавале су се у амфитеатрима. У Грчкој су амфитеатри били полукружног облика док су римски амфитеатри били кружни. Централно место амфитеатра се називало оркестра, где су се и изводиле представе. Најзначајнији писци грчких трагедија су Есхил, Софокле и Еурипид.

Појава комедије је такође везана за религиозне свечаности које су се одржавале у част бога Диониса али је појава комедије везана за њено карневалско славље. Аристофан, Плаут и Теренције су најзаслужнији за процват комедије у старој Грчкој и старом Риму. Они су били мајстори стварања комедије карактера, комедије забуне (или интриге) и комедије ситуације, исмевајући људске мане и пороке.

Почетком Средњег века, Хришћанство је забрањивало позоришне представе, да би се касније изводиле у самој цркви. Те представе су биле религиозног карактера. Називале су се литугијске драме и биле су приказиване као саставни део црквене службе. Напоредо са литургијском драмом приказивали су се миракули, који су представљали животе и чуда светаца, и мистерије, које су биле засноване на библијској тематици.

Период ренесансе у Италији је изнедрио комедију del’arte која је настала из карневалских забава. Представе су биле засноване на импровизацијама глумаца а не на готовом тексту. Извођене су на трговима и имале су изразито весео садржај. Тематика њихових представа је обично била љубавна. Главне личности су биле тачно утврђене. У свакој комедији del’арте су се појављивали: Панталоне (похлепни тговац и шкртица), Изабела (његова ћерка и кокета), Арлекин (довитљиви слуга), Капитано (кукавица и хвалисавац), Пулчинела (ружни лопов) и други.

Темељи модерног театра су постављени у XVII веку. Позориште доживљава велики успон и појављују се велики драмски и позоришни ствараоци попут Шекспира, Корнеја, Расина, Молијера. Они су оставили неизбрисив траг у драмској и позоришној историји и до данашњих дана су њихова дела остала инспирација и тежња позоришних уметника. Позоришне представе почињу да се изводе у посебним просторима-позориштима. Костим и сценографија се развијају као важни елеменрти драмске уметности. Опера и балет настају у Фиренци, постају независне, издвајајући се из драмске уметности.

Двадесети век је период великих позоришних достигнућа, период експанзије драмских писаца, теоретичара, редитеља, глумаца. То је период нових форми, доба изласка из барокних и класицистичких позоришта на улице, тргове, у неконвенционалне просторе, период бунта и побуне али такође, то је и период поновног враћања позоришта у дворане, али позоришта које је преображено, Овај период је обележен авангардним правцима. Велики допринос дао је и Бертолд Брехт (1898-1956, немачки драмски писац и редитељ), својим драмама и стварајући нову концепцију театра, стварајући “епски театар”. Чувена дела Семјуела Бекета и Ежена Јонеска су увела театар апсурда на велика врата. Јављају се и многобројни позоришни покрети попут “театра суровости”, “тоталног позоришта”, “Living театра”. Значајно место у историји позоришта XX века заузели су: Ингмар Бергман, Питер Брук, Пина Бауш, Роберт Вилсон и многи други.

{fastsocialshare}

.

 
 

Позориште категорије

.

 
 

 

 

 

Филм

Музика

Књига

Позориште