slika baner 10f.png
Оцена корисника:   / 0
НајлошијеНајбоље 

Дан је био јако леп...

Дан је био јако леп, а деловао још лепше размишљајући како је претходних дана било облачно, без трачка светлости, и са свом спарином каква је позната само људима из Петрограда. Тучков мост деловао је другачије него иначе. Или, не знам, можда сам само ја био тај који је био другачији у том тренутку. Често то видим и код људи, то неко изненађење, виде да је неко другачији и помисле како је то нека одвратност, извештаченост или присилом неке треће стране изазвано понашање, док, међутим, нико никада није помислио да је можда код њих самих нешто промењено и да је дошло до другачије перцепције реалности. Ко зна, можда је и то грешка, можда је баш у том тренутку сазревања убило оно креативно из корена младости што чак и неконтролисано нестаје. Мада шта је код људи и контролисано? Толико акција и речи иза којих стоји злодело, а које се касније бране афектом, чинећи све како би сама акција изгледала да је била ван контроле људи. Колико пута ли сам само чуо оно ,,извини, нисам то мислио у том тренутку“, да сам се и сам запитао колико људи могу да утичу на пројектовање мисли у датом тренутку, а некад се и запитам да ли су људи толико слаби да не могу да контролишу сопствене речи? Како онда после контролисати тело и бити смирен на путу неких великих проблема; када се суочиш са правим несрећама због којих ћеш направити грешку коју можда и нећеш моћи да поправиш, због које ћеш се као и увек на крају покајати? Не може се увек ни ослонити на то ,,извини“, јер, не можеш оправдати сваку глупу акцију, а посебно акцију која је лако могла бити контролисана и суздржана. Онда се намеће и друго питање, колико ту заправо има истине? Ако је неко у том тренутку рекао то и то, а после каже ,,извини, нисам то мислио“, како ћеш знати шта је од та два става била истина и шта је особа заправо мислила?

Некада се то извини и превише тривијално користи; некада из учтивости, али некада и као машница уз став који особа не мисли, а који говори из само једног разлога – нећу да повредим ту особу. И, ето, питам се, колико особа може бити добра ако је спремна и да лаже само да се саговорник не би осећао лоше? Ако саговорник уистину мисли како треба чути само један, само тај и тај став, питам се колико је објективно мишљење уопште и укључено у слободу говора, и, наравно, зашто уопште жели да разговара са било ким ако је било које мишљење изузев његовог искључено из обзира. Делује као да разговарам сам са собом, али ето, то исто чини и тај саговорник који жели само да чује речи подршке његовој теорији зачињено са благонаклоним климањем главе, јер, немогуће да он ту греши! Греши… шта и није грешка у овом свету, ако људи толико често греше, толико деце направе са том истом грешком због које се кају, а касније деру на те малишане само да би избацили бес због фрустрације према њима самима. Ако се нешто и контролише, како то да нико не може да утиче на своје емоције, како то да ће љубав сви пожелети, а већина људи и поставити тај тешки задатак као крајњи животни циљ, да би, ето, одмах након тога били први који ће одбити широком отворене руке које само њих чекају? Кажу, ето, да не би били срећни да су кренули том стазом. Мене само занима како то неко може да зна, ако није боље упознао и видео да ли постоји нешто више иза тих речи, или су и те речи празне као и оно ,,извини“ што ћу чути толико често, а поновити још више, од можда истих тих особа које, бар како сами кажу, не воле да повреде.  

Душан Томић

Даљи текст на линку...

.